Zajednički život, može da nas udalji od partnera. I ne samo zbog loših navika, trke za novcem, otkrivanja pravog lica... Razlog je sve više lična neostvarenost, osećaj da nismo dovoljno uspešni...
Rečenica „Da je valjalo, trajalo bi“ i više je nego istinita. Na svaki ljubavni raskid trebalo bi da gledamo kao na novi početak, koji ne znači uvek novog ljubavnika, ali znači nove nas.
Sa završetkom ljubavne veze u stanju smo da zaustavimo svoj život. Tako nastupi period bez napretka, dešavanja, zabave, smeha... I želimo samo jedno - da se partner vrati.
Posle veze u kojoj smo ostavljeni, a šta shvatamo kao odbacivanje, gubimo samopoštovanje, samopouzdanje. Vodimo se uverenjem da može da ga povrati samo izvinjenje onoga ko nas je povredio. Ipak izvinjenje u mnogim slučajevima ne dođe, bar ne odmah, a mi smo sve lošije i lošije.
Kako vreme prolazi, iskusni kažu, da razlike u karakteru i interesovanjima sve više smetaju partnerima, da lagano razaraju njihov ljubavni odnos. Da li je to tačno? Kako je moguće da nam nekadašnje suprotnosti u ponašanju, koje smo čak doživljavali egzotičnim, a samim tim i privlačnim, kod našeg partnera, postaju nepremostiv jaz i razlog za svađu, a neretko i za raskid?
Pravo lice osobe sa kojom smo u vezi nekada otkrijemo isuviše kasno, tek nakon raskida. Novotkrivena ličnost nam se iznenađujuće ne dopada i želimo da prekinemo svaki dalji kontakt sa nekadašnjim partnerom. Da li je to moguće u eri društvenih mreža?
Tuga dolazi posle svakog raskida. Čak i posle onog ''dobrog'', koji je morao da usledi zbog samoće koju smo osećali u vezi. Tugu osećamo čak i onda kada mi ostavljamo, jer ne volimo više onako kako bi trebalo. Autori mnogih knjiga o emociji koja znači život, govore da ne boli ljubav, već upravo njen nedostatak.