fbpx

Izvinjenje i praštanje u ljubavnom bolu

Ostavljeni kao odbačeni

Posle veze u kojoj smo ostavljeni, a šta shvatamo kao odbacivanje, gubimo samopoštovanje, samopouzdanje. Vodimo se uverenjem da može da ga povrati samo izvinjenje onoga ko nas je povredio. Ipak izvinjenje u mnogim slučajevima ne dođe, bar ne odmah, a mi smo sve lošije i lošije.

U periodu tuge zbog prekida, koji doživljavamo kao odbacivanje, prijatelji i rodbina nam govore da osoba nije bila za nas, da nam nije dorasla i da nema razloga da patimo. Ove reči jesu delotvorne, ali dok smo u zajedničkoj prostoriji. Posle toga misli se nagomilavaju, scene vraćaju i ponovo padamo od tuge. U našoj okolini vlada mišljenje da treba da se oslobodimo Ega što pre, jer on je taj koji pati, a ne mi. Osloboditi se Ega znači osloboditi se materijalnih želja i težiti ka višem duhovnom stanju.

Ego ne sme da ostane samo prikriven, da bismo ga se oslobodili moramo da pređemo svoj put. Bez postepenog prevazilaženja svojih želja zbog kojih patimo, uzaludno je da radimo na duhovnom rastu. Telo mora da se zaleči inače neće biti duhovnog napretka. Duša mora da ozdravi upravo kroz telo, ličnost. U suprotnom, bol postaje veća i stvara se uslov za ozbiljno psihičko oboljenje.

Ako stalno postavljamo pitanje „ko je on/ona da nas tako ostavi“ onda moramo da poradimo na tome. Nikako ne smemo da ćutimo ukoliko nas je nečiji loš postupak životno poremetio. Potrebno je da se odlučimo da sve ispričamo psihijatru ili prijateljima. Proživljavanjem bolnog trenutka kroz razgovor, kako kažu stručnjaci, dovodi do toga da patnja gubi na snazi. Zato je veoma bitno da ga ponavljate dok bol ne prestane.

Od bliskih ljudi čujemo i da nam je povređena sujeta. Ako kažemo da je pravo značenje reči „sujeta“ praznina i da je onaj koji je sujetan prazan i gradi lažnu sliku sopstvenih vrednosti, ističe sve ono što drugi znaju da ne poseduje, onda moramo da razmislimo da li je to ono što nas muči. Ako smo se sve vreme dokazivali, pokušavali da budemo nešto što nismo, onda svakako da smo povređeni, jer naše pretvaranje, lažne vrednosti koje smo isticali, nisu uspeli. Zato je bitno da uvek budemo ono što jesmo i shvatimo da ljubav nikada ne gleda ko smo i šta radimo.

Kada nas neko ostavi, prvo pitamo gde smo to pogrešili, šta to nama fali i da li je partner našao nekog drugog, nekog boljeg? Neki kažu da to pita naša sujeta. Ako mislimo da bolji od nas ne postoje, svakako da pričamo o sujeti. Svako od nas zna koliko mu je potrebno do nekog potpunog samoostvarenja. Sujetu predstavlja onaj naš deo koji ne dozvoljava da mu se nešto prigovori, da mu se u nečemu ne dive, a posebno da bude omalovažen i odbačen. Veoma smo osetljivi na sebe i ne damo da nam neko kaže da u nečemu grešimo ili da nam nešto nije dovoljno dobro.

Ipak, ako vam neko kaže da niste dovoljno lepi, da vas ne voli, jer vam nešto nedostaje, to je bol koji nema veze sa sujetom već sa gubitkom osobe koju toliko volimo, a kojoj nismo dovoljni. Takođe, svaka žena je osetljiva na svoju lepotu ma koliko da je radila na sebi i duhovnom građenju. Zato nečiji bezobrazluk koji se ogleda u kritikovanju fizičkog izgleda partnera, ostavljanju bez reči, čime se daje utisak da osoba nije vredna nikakve pažnje, mora da zaboli pa bili mi sujetni ili ne. Ukoliko ste ovako nešto doživeli, shvatite da ništa od toga nema veze sa vama. U pitanju je čist strah od prepuštanja, emocije, onog koji odlazi.

Da bismo bili u zdravoj vezi, moramo da rešimo sva pitanja koja nas muče vezana za sopstvene vrednosti. Tako ni surovo ostavljanje, uz grube reči nas neće previše onesposobiti. Kada postanemo svesni svojih pravih kvaliteta i potpuno ih razvijemo, ničija surovost nas neće osakatiti.

Kada nastupe grube reči, kada padnemo na dno i osetimo kao da smo izgubili deo sebe, moramo da imamo u glavi da ćemo i to preživeti i da ćemo opet biti dobro. Iznenađeni nečijim ružnim rečima, šokirani i uplakani, ne vidimo šta se tačno dogodilo. Mislimo da smo zaista prazni, nevidljivi, bezvredni. Upravo zato tražimo potvrdu vrednosti u onome kome ne značimo. Verujemo da bi samo tada mogli da oprostimo i krenemo dalje.

Ipak, ljudi koji odlaze ne mareći za osećanja drugih i odnos koji je trajao, često ne mogu ni da se izvine. Da su u stanju da to urade, ne bi vas ostavili ne vodeći računa o vašim osećanjima i mogućim posledicama. Zato bolujte svoj bol, ali neka vam uvek bude na pameti da je osoba sa ovakvim ponašanjem morala da ode. Bila je tu samo da bi vas naučila životnoj lekciji, da nikada više ne tolerišete greške koje su sve vreme postojale. Ta osoba je izabrala da uradi ono što je bilo najbolje za nju. Na vama je da to privatite i oprostite kada dođe vreme, pa makar nikada ne čuli izvini.

Onaj ko vas je povredio neka razmišlja o sebi, a Vi krenite dalje!

foto:Ambro at FreeDigitalPhotos.net