fbpx

Ako zrno peska nestane, odneće i svemir sa sobom

Nataša Milović je teatrolog i pozorišni producent. O svojoj knjizi Škola za sluge govoriće na tribini 25. januara od 19h u Domu kulture Studentski grad. Pored posvećenosti naučnom radu, priprema doktorat, ona i te kako ume da svoje znanje i praktično primeni. Imajući jasan cilj i veliku energiju, zajedno sa ostalim kolegama, profesionalcima iz branše, pokrenula je pozorišnu Scenu Carina – pozorište kakvo ne postoji u ovom delu grada. Svojim radom i nesebičnim zalaganjem uspela je da donese svežinu kulturnom životu Beograda.

Povod više za razgovor sa ovom izvanrednom mladom osobom je knjiga Zločini 21. veka na čijoj pripremi je i radila naša sagavornica.

[question]LW: U svojim naučnim radovima bavila si se delima pisca Edvarda Bonda. Ove godine si radila i na pripremi knjige njegovih drama, a jednu od njih postavila si i na Sceni Carina? Zbog čega te ovaj pisac i njegovo delo tako inspirišu?[/question]

[answer]Nataša: Moje prvo poznanstvo s Bondom desilo se preko njegove drame Lir koju sam u svom magistarskom radu komparativno analizirala s drugim savremenim verzijama Šekspirovog Kralja Lira. Rad je objavljen kao knjiga Škola za sluge u izdanju Instituta FDU (i o njoj ću govoriti na tribini u Domu kulture Studentski grad, 25. januara u 19 časova). Prijavila sam i doktorat o Bondovim novijim antiratnim ciklusima pod nazivom Anatomija nasilja – ratni komadi Edvarda Bonda, 1982-2002.

Godine 2006, na festivalu u Avinjonu Bond je bio najznačajnija umetnička ličnost. U programu festivala izvedene su čak četiri produkcije njegovih drama, a on je držao predavanja na raznim mestima i to u prepunim salama. Tada smo se prvi put i uživo videli i razgovarali. Iako je bio preplavljen pitanjima novinara, kao i blicevima fotoaparata i kamerama skoncentrisanim oko njega, odvojio je vreme i za razgovor sa mnom. Shvatila sam tada koliko je malo kod nas poznat, a koliko toga ima važnog da kaže, i to ne samo o dramama.[/answer]

[question]LW: Zbog čega ste se odlučili da baš Bondovu dramu Postojanje oživite na Sceni Carina?[/question]

[answer]Nataša: Glumcima Radetu Ćosiću i Vladimiru Tešoviću, kao i reditelju Dušanu Popoviću ovaj komad učinio se najpodesnijim zbog toga što u njemu postoje upravo samo dva lika. Iako je zamišljen kao radio-drama doživeo je i praizvedbu u francuskom Theatre-Studio Alfortville u Parizu u režiji Kristijana Bendedtija (Christian Benedetti).[/answer]

[question]LW: Da li je Postojanje jedna od drama koje možemo da pronađemo u novom izdanju Arhipelaga?[/question]

[answer]Nataša: Da, i to u prevodu našeg najpoznatijeg prevodioca britanske drame Đorđa Krivokapića.[/answer]

Iz predstave Postojanje

Iz predstave Postojanje

[question]LW: Koje drame su još zastupljene u knjizi Zločin 21. veka?[/question]

[answer]Nataša: Ostale tri su: Na unutrašnjem moru u prevodu Jadranke Gojković, zatim Zločin 21. veka po kojoj se i zove čitava zbirka u prevodu Marije Stajić, i Melodija, drama koja nije čak ni u Londonu objavljena, i u mom je prevodu. Sve četiri drame su novijeg datuma, s tim, da su dve pisane specijalno za mlade ljude i decu (Na unutrašnjem moru i Melodija), dok je Zločin 21. veka deo antiratne teatralogije Kolin (po Colline pozorištu iz Pariza). Ostale tri drame iz pomenutog ciklusa nismo ovom prilikom mogli da uvrstimo u knjigu, naravno iz finansijskih razloga, ali se nadamo da će izaći u narednim tomovima. U knjigu je uključeno i piščevo predavanje na univerzitetu u Južnoj Kaliforniji, pod nazivom Grube beleške o pravdi, uz moj pogovor čiji je naslov Edvard Bond: moć radikalne nevinosti i logike mašte.[/answer]

[question]LW: Kako si birala drame? [/question]

[answer]Nataša: Želela sam da publici raznih generacija pružim uvid u novije stvaralaštvo jednog od najvećih živih pisaca današnjice. Pomoću pomenutih eseja želela sam da uvedem domaću čitalačku i pozorišnu publiku u njegove kritičko-teorijske misli. Mislim da je Bondovo stalno preispitivanje tradicije neravnopravnosti, na kojoj počiva neoliberalno društvo, istinski korisno znanje i za razumevanje ovdašnje situacije.[/answer]

[question]LW: Scena Carina je zaživela prošle godine kao projekat umetnika sa Novog Beograda. Do sada su igrane četiri drame Harolda Pintera. Da li je samo slučajnost to što ste se odlučili za dela britanskih pisaca?[/question]

[answer]Nataša: Da bismo s Carinom uspeli, moramo da imamo ozbiljnu repertoarsku koncepciju i ništa nije prepušteno slučaju. I Pinter i Bond su doživeli iskustvo radničkog odrastanja u klasnom društvu: bombardovanje Londona doživeli su kao deca, nejednakost su osetili i u svom iskustvu kao radnička omladina u londonskim predgrađima, cenzuru komada šezdesetih i tačerizam osamdesetih, i još razne druge neprilike pred kojima osećajan čovek ne može da ostane ravnodušan. Upravo su društvena i lična iskustva trajno obeležila njihove opuse kao i pojedinačni građanski aktivizam – Pinter je to radio otvoreno, Bond u samoizabranom egzilu. Svi pravi pisci su i borci za pravdu, jer je pravda osnova svake istinske drame. Paradoksi našeg življenja u civilizaciji su postali kao neko “prihvaćeno” stanje stvari i to bi trebalo problematizovati na sve načine, posebno u pozorištu. Nije, dakle, reč o vesternizaciji repertoara niti prolaznoj modi, već o univerzalnosti problema kojima se bave ovakvi pisci – pogađaju jednako nas obične, male ljude odavde i iste takve ljude širom sveta, okupljene na protestima protiv kapitalizma.[/answer]

[question]LW: Pre tri godine, u jednom intervjuu, rekla si: “…suština obrazovanja i usavršavanja je u tome da mladi razviju kritičku svest, postanu slobodnomisleće osobe, koje mogu da menjaju društvo i svet oko sebe.” Da li si i dalje istog mišljenja i koliko toga si već sama uspela da promeniš u svetu oko sebe?[/question]

[answer]Nataša: Za mene to i dalje važi. O otuđenju, ali i o tome šta su istinske potrebe svakog ljudskog bića, na bolan način govori i naša predstava. Najčešće mladi vole da je gledaju, što me uopšte nije iznenadilo. Mi, kao što znate, nemamo pomoć državnih niti paradržavnih organa, već se uzdamo u sopstvene resurse, na znanje pre svega, maštovitost i solidarnost. Uzdamo se i u publiku koja nam ostavlja dobrovoljni prilog i često priđe da s nama i porazgovara. Pokazali smo sopstvenim primerom da novac nije uslov da bi se ova umetnost zavolela i kroz nju osmislilo slobodno vreme. Svoje obrazovanje i usavršavanje koristim na način koji smatram najkorisnijim za zajednicu u kojoj sam odrasla, drugu nemam, i u kojoj je primetno da nema pozorišta. Moja misija je da ga stvorim, makar i bez realnih sredstava. Zar već ne menjam društvo i svet oko sebe?[/answer]

[question]LW: Zaslužna si za dva književna izdanja i za začetak pozorišne scene na Novom Beogradu. Šta je to još što bi želela da ostvariš? Da li imaš još nekih planova?[/question]

[answer]Nataša: Sa novim izdanjima Bondovih dela, već smo prvi u regionu i zaista sam ponosna. Plan je da pokušamo da ga dovedemo u Beograd i ugostimo ga na našoj maloj sceni. Moramo biti vredni, skromni i strpljivi. No, Bond i za to ima jednu poučnu misao iz poeme Mesto, koja glasi: “Svako zrno peska je svemir, jer bez svemira ne bi bilo ni zrna peska. Ako zrno nestane, odneće svemir sa sobom.”[/answer]

More Stories
Igor Bogićević u Novoj Iskri