U vremenima kada bi čovek od 30 godina trebalo da bude samostalan, stabilan, i u materijalnom i u duhovnom smislu, zbog nemogućnosti da se zaposli, na njega se gleda kao na dete.
Joined10/06/2012
Articles469
Sanja Rešćanski, diplomirani novinar, radi i kao instruktor u plesnoj školi. Baveći se ljudskim telom i emocijom kroz igru, čovekova slabost joj nije strana. Upravo zbog strahova ljudi koje poznaje i sa kojima radi, njihovih nedoumica, donošenja pogrešnih odluka i velikih patnji, posvetila se istraživanju svega onoga što je okružuje i što je ponekad gleda pravo u oči, a to su strahovi, velike ljudske želje, snovi i glad za ljubavlju... Piše za rubriku stvaran svet.
Nismo sigurni da li smo sposobni za ozbiljnu vezu koja nosi toliko „obaveza“ i podrazumeva razotkrivanje ljudskog nesavršenstva. Drugi, od velike ljubavi, požrtvovanosti, ostanu bez materijalnog ostvarenja.
Žena odlazi onda kada nema dovoljno pažnje, kada oseti da je zanemarena, nedovoljno poželjna i kada za svoje „sve“ ne dobije baš ništa.
Ako bi bilo moguće da se vratimo u 16-e, te lude godine, mnogi ne bi odbili.
Postoje osobe koje veoma rado prepuštaju svoj ljubavni život u tuđe ruke, kao i one koje bi isto rado vrisnule i tako sprečile da ih gledate sa sažaljenjem.
Na putu samoostvarenja, javlja se strah od neuspeha, razočaranja. Upravo zbog toga veliki broj ljudi ostane pasivan, zaboravljajući istinu da jedino čega bi trebalo da se plaše jeste sam strah.
Pored svih saveta da i u emotivnom odnosu budemo lepo vaspitani i dostojanstveni, realnost često zna da bude drugačija.
Nema ljubavi bez poštovanja, a tradicionalno shvatanje i običaji mogu da naruše emotivni sklad.
Neki su dobili karte za Exit festival, drugi su pozvani da na atraktivnoj destinaciji letuju za malo novca, dok su treći nagrađeni novim poznanstvom...
Svi znamo da je moguće da odvojimo seks od emocije, i to vešto radimo. Ali ono što ne znamo je zašto do odvajanja dolazi i u vezi.
Dešava se da posle teškog perioda dođe sunce, ali i da nam se opet naglo smrači. Svi se slažemo da je to život i da u njemu moramo da prođemo kroz napuštanja, razočaranja, periode nezadovoljstva, tuge, bola i naravno sreće.
Svi povremeno osetimo usamljenost. Nekada zbog toga što su nam prijatelji na odmoru, nekada zbog promene mesta življenja. Razlog može da bude i ulazak u tridesete, kada je većina naših bližnjih posvećena sređivanju života.
Svi strahujemo od toga da će partner prestati da nas želi, kao i da ćemo sami izgubiti interesovanje. Onog koga volimo ne želimo da povredimo.
Ljubav bi trebalo da je slobodna, da ne očekuje, a samo tada je i neuništiva.
Mnoge neželjene posledice sprečili bismo, ukoliko bi se vodili intuicijom. Osećaj koji imamo za neke događaje, osobe, aktivnosti, često može da nas zaštiti od katastrofe ili učini da doživimo veliki uspeh. Mnoge istorijske nedaće se ne bi ni dogodile da su se neki ljudi vodili intuicijom...
Posle veze u kojoj smo ostavljeni, a šta shvatamo kao odbacivanje, gubimo samopoštovanje, samopouzdanje. Vodimo se uverenjem da može da ga povrati samo izvinjenje onoga ko nas je povredio. Ipak izvinjenje u mnogim slučajevima ne dođe, bar ne odmah, a mi smo sve lošije i lošije.
U trci za novcem, slavom, uspehom, potvrdom okoline da smo vredni, često prevazilazimo svoje mogućnosti. Trošenje preko mere, umor i stres, zbog neispoštovanih rokova, važnih poslovnih pitanja, ostavljaju tragove u nama. Šta je potrebno da se desi da bismo se vratili ljudskoj prirodi i sprečili bolesti?
Duh nam se buni, osećamo se prevareno, iskorišćeno. Shvatamo da nas ne poštuju dovoljno i da njihova potreba, da smo uvek na usluzi, nema kraja. Osećamo veliki umor, a samo jedno naše Ne dovodi do velike svađe.
Ljudi koji ne rade na ispravljanju svojih nedostataka, već ih samo maskiraju dobro uvežbanim nastupom, nisu za trajan odnos. Njihova gluma očara partnera, ali ovi ljudi nemaju saznanje, već samo tuđa iskustva obojena ponekom romantičnom scenom iz filma. Ovde živi sindrom Pepeljuge...
