Kako kaktus može biti jestiv? Ko je zaista prvi izmislio špagete? Koji je najskuplji začin na svetu, a koju papriku je zabranjeno uzgajati zakonom zbog njene smrtonosne ljutine? – otkriće nam novinarka i voditeljka RTS-a Dragana Daničić, zajedno sa svojim kolegom Tanisom Imširovićem, u novoj, autorskoj emisiji o istoriji hrane i kulinarstvu, pod nazivom “Jestiva istorija”. Prva epizoda biće emitovana 27. novembra u 13:30h na RTS2.
O “Jestivoj istoriji”, emisiji na kojoj je radila godinu dana, govori nam novinar i kuvar Dragana Daničić:
LW: Kome je namenjena emisija “Jestiva istorija” i šta nam ona otkriva?
Dragana: Emisija nije kulinarskog tipa. Ne delimo recepte i ne učimo ljude kako da kuvaju. Ima degustacija raznih jela i saveta kako da se zdravo hranite, ili kako da nparvite ukusan praistorijski hleb. No, primat nam je bila priča o tome kako je hrana uticala na kulturne, naučne i istorijske tokove. Kako kaktus može biti jestiv? Ko je zaista prvi izmislio špagete? Koji je najskuplji začin na svetu, a koju papriku je zabranjeno uzgajati zakonom zbog njene smrtonosne ljutine? Kako se prave skulpture od šećera? Bavili smo se takvim pričama. Namenjena je svima koji vole hranu, žele da nauče više o tome, i otkriju nešto zanimljivo.
LW: Pretpostavljam da ti je televizija bliskija od štampanih medija, mada si se bavila i pisanim novinarstvom, s obzirom na to da si i glumica. Ipak, da li je za uspešnu emisiju ipak presudno pisanje, istraživanje, to jest dobar scenario?
Dragana: Ko se bavi televizijskim radom zna da ti to, često, zauvek uđe pod kožu. Obožavam i da pišem, međutim često uhvatim sebe da pre zamislim kako bi neka priča bila odlična rubrika, pa se unesem u vizuelno kreiranje, nego što bih sela i napisala nešto o tome. Više volim da čitam tekstove, a kada bih pisala najdraži bi mi bili kolumna – zbog potpune slobode izražavanja svog stava, ili reportaža. Istraživanje je, svakako, prva stavka kojoj se pribegava bilo da pravite emisiju, ili pišete tekst. Bez dobrog scenarija nema ni dobre emisije. Sinergija pisanja, kreativnosti i istraživanja daje najbolje rezultate za stvaranje scenarija. Ako se desi da scenario piše neko drugi, opet vam ta sinergija pomaže da taj scenario iznesete najbolje moguće prilikom njegove realizacije. Presudno je da znate šta želite od projekta.
LW: Kako si se pripremala sa svojim kolegom (za potrebe ove emisije scenaristom i voditeljem) Tanisom Imširovićem za Jestivu istoriju i da li nastanak ove emisije, pored toga što je svojevrsni spin off priloga emisije Sve boje života, to što si završila kulinarstvo?
Dragana: Tanis i ja smo imali mini serijal o hrani Gricni me, u okviru emisije Sve boje života. Pošto smo oboje po struci kuvari, i privatno odlični prijatelji, razmišljali smo o tome kako se ne može dovoljno reći u trominutnoj formi, a da ne zakineš gledaoca za neku korisnu ili zanimljivu informaciju o temi koju obrađujemo. Takođe smo hteli da se dobro zabavimo, jer oboje volimo taj „flert“ sa kamerom. Tako smo došli na ideju za Jestivu istoriju.
Razmišljali smo šta bi nama bilo zanimljivo da znamo o hrani, bili smo fascinirani nekim legendama i saznanjima o određenim namirnicama, i njihovim primenama van kulinarstva. Shvatili smo da se o pojedinim stvarima malo toga zna, a da zavređuju našu pažnju. Ali smo hteli i da ukažemo ljudima na to da je hrana fenomen, a ne samo sredstvo za preživljavanje. Spojila sam dve svoje najveće ljubavi, jer se profesionalno više ne bavim kuvanjem, osim za svoju dušu, pa sam stečena znanja kanalisala kroz drugu sferu.
Emisija se snimala godinu dana. Zanimljivo je da smo na snimanjima često bili gladni, a da bi informacije koje dajemo bile potpuno tačne, konsultovali smo se sa stručnjacima iz raznih domena, od kuvara preko lekara, do nutricionista, arheologa i kulturologa.
LW: Koliko toga možemo da naučimo o nekoj epohi, nekom narodu jedući?
Dragana: Mnogo toga, čime sam i sama bila iznenađena. Mnoga značajna naučna otkrića zasnivaju se na analizi ishrane nekog naroda ili analiziranju, npr. ostataka njihovog zubnog kamenca ili posuđa za kuvanje. Baveći se tim pitanjima, otkrili smo mnogo o tome kako je naš organizam evoluirao, da su neki od velikih ratova bili pokrenuti zapravo zbog hrane, da je hrana bila jedan od ključnih faktora mnogih seoba i da su mnoga tehnološka dostignuća nastala u potrazi za nečim što bi obradilo namirnicu ili proizvelo hranu.
Ako nešto bitno svedoči o nastanku, nestanku i uopšte postojanju ili karakteru nekog naroda, onda je to hrana. U mnogim kulturama ona zauzima značajno mesto, i određuje neke načelne običaje važne za očuvanje kulturnog identiteta. Onda shvatite da neki narodi jedva da imaju svoje specijalitete, samim tim i pravi nacionalni identitet, jer su mnoge običaje i recepte preuzeli od drugih naroda. Što je i logično ako se prisetimo kolonizacija.
LW: Šta bi mogla da nam kažeš o našoj, srpskoj kuhinji, što se možda manje zna ili što je jednostavno zanimljivo?
Dragana: Pre bih dala preporuku da se obiđu neka mesta na kojima može više da se sazna o tome. Npr. Muzej hleba u Pećincima koji ima nekoliko hiljada primeraka obrednih hlebova iz naših najrazličitijih krajeva, ali i neke od prastarih žrvnjeva, tako da možete probati da sameljete žito na način na koji su to radili naši preci. Tu se dosta može naučiti o kultu hleba koji je veoma važan u našoj tradiciji, čime se retko koji narod može pohvaliti.
LW: Iz kojih krajeva sveta nam donosite ukuse?
Dragana: U prvoj epizodi smo istraživali različite kuhinje. Fokusirali smo se na libansku, meksičku, indijsku, grčku i japansku, koje su trenutno najzastupljenije u našoj zemlji, pored ovih „standardnih“. Pripremali smo njihova tipična jela i pričali sa predstavnicima tih zemalja, ili ljudima koji su bili stanovnici neke, ne bili više saznali o misterijama njihovih kuhinja. Trudili smo se da ne zapostavimo nijednu svetsku kuhinju, samo smo kod nekih bacili akcenat na jela, a neke smo obardili u drugim svojstvima.
LW: Šta ti voliš da jedeš a šta da kuvaš, s obzirom na to da si kuvar?
Dragana: Sve što volim da kuvam, volim i da jedem. Recimo da su mi specijalnost paste, da trpam vino gde u šta god se može, i da sam obuzeta začinima. San mi je da odem u Maroko ili u Indiju na pijacu začina. Moja ishrane se sastoji od dosta povrća, dok voće skoro da ne jedem, a nisam ni neki naročiti mesojed niti slatkaroš. Najviše volim testo u svim oblicima, i često se šalim da bih hleb jela sa hlebom. Prija mi sve osim morskih plodova (u to ne računam ribu). Teško mi je palo da u jednoj od epizoda jedem suši. Koliko god da je bio prelepo spremljen, nisam ljubitelj sirovog mesa. Ljuta i začinjena hrana su moji favoriti.
LW: Zanimljivo je da si u novinarske vode zaplovila pravo iz srednje škole, što ti je dozvolilo da se već kao mlada kališ. Koliko je bitna praksa a koliko i formalno obrazovanje, s obzirom da sada nakon pet godina imaš i jedno i drugo?
Dragana: Kvalitetna praksa je jedan od najbitnijih preduslova za uspešno bavljenje novinarstvom, pa u tom smislu i izgrađivanje novinarske ličnosti. Profesori bi rekli da je važnije prvo naučiti teoriju, pa ući u praksu. Međutim, to nije bio moj slučaj, niti se slažem sa njihovim mišljenjem, bar kada je televizijski posao u pitanju. Novinarstvo se najbolje uči kroz rad. Naši fakulteti obično insistiraju na teoriji, a onda dođete u televiziju i morate igrati po njenim pravilima, gde nema mesta teoretisanju, bitan je samo proizvod.
Rad na emisijama mi je omogućio da, kasnije, bolje shvatim gradivo koje usvajam. Lakše je kada imaš neku sliku o tome kako primeniti ono što te uče, onda ti predavanja ne izgledaju apstraktno. Dok mi je obrazovanje pomoglo da širim svoja znanja i dobijem sigurnost u sebe, kao neko ko na oba polja vlada materijom. Makar i u drugoj struci, obrazovanje je bitno. Ali potrebno je da osim tog fakultetskog obrazovanja, čovek radi na svom usavršavanju i širi svoja znanja kroz razna iskustva.
LW: Pored toga što si novinarka i glumica, bila si i PR rok bendovima i angažovana na projektima kao što su Le Studio, KULT i BARF. Zbog čega je dobro da mlad čovek, a ti to još uvek jesi, prođe kroz ovakve različite škole?
Dragana: Svestranost nije nužno pozitivna osobina, jer ne valja kada se čovek raspline na sto strana, umesto da se usavrši bar u jednom polju. Međutim, može biti korisna, pogotovo ako su sfere interesovanja slične, i ako je osoba talentovana za više stvari. Treba raditi sve što te čini ispunjenim,što ti hrani dušu i pomaže ti da se razviješ i izgradiš kao ličnost, sakupljati iskustva i iskoristiti svoje potencijale. Posebno za ovo poslednje nikada nije kasno!
Meni je rad na mnogo različitih, a opet sličnih stvari, doneo mnogo divnih poznanstava i saradnji. Omogućio mi je da nijednu svoju ljubav, konkretno prema glumi ili muzici, ne ostavim zapostavljenom. Poznato je da sam strastveni ljubitelj rok muzike. Smatram da naša scena ima mnoge kvalitetne muzičare koji su nepravedno medijski zapostavljeni, pa sam otuda bila mirođija i u toj čorbi.
LW: Radiš za Obrazovno – naučni program RTS-a, a svi znamo koliko današnji roditelji pate za nekadašnjim emisijama tog tipa, šta je po tvom mišljenju dobar program, bez obzira na vreme?
Dragana: Iskreno se rastužim, često i iznerviram, kada mi kažu kako danas nema takvih emisija. Shvatam to lično. Obrazovni program postoji! Isto kao i Naučni. Pitanje je afiniteta. Moje kolege i ja se trudimo da idemo u korak s vremenom, ne odstupajući od određenih postulata. Na drugom kanalu RTS-a postoji mnogo zanimljivih i poučnih emisija, treba samo prebaciti kanal na to, umesto na neki rijaliti šou. Svaki program je dobar ukoliko emituje korisne, a prijemčive sadržaje koji isključuju nasilje, degutantnost, kič i šund, a propagiraju prave vrednosti. Preporučujem porodični magazin Sve boje života, koji je zanimljiv svim uzrastima, a na pristojan način popularizuje i ozbiljne i „laganije“ teme.
