Sanja Savić Milosavljević
Sanja Savić Milosavljević; foto: Tijana Janković-Jevrić

Dramaturg i pisac Sanja Savić Milosavljević: “Ima to i neke veze s ljubavlju…”

Čekajući rezultate konkursa Biblioteke grada Beograda za Nagradu “Beogradski pobednik” za najbolji roman napisan na srpskom jeziku u protekloj godini, razgovaramo s Sanjom Savić Milosavljević (1988), čija knjiga “Teferič na Slaviji” je trenutno u najužem izboru za ovo prestižno priznanje. S obzirom na to da je nedavno dobila  ,,Zlatnu antenu” za najbolji scenario televizijske serije ,,Vreme zla” na Fedis festivalu u Beogradu, samo je još jednom je potvrdila svoju zrelost i talenat u pisanju, a napisala je dosta toga i to veoma mlada.

Jedan on njenih romana “Neoštrine” iz 2016. godine, a koji je bio u širem izboru za Ninovu nagradu, objavljen je i na nemačkom jeziku.

svg%3E
Sanja Savić Milosavljević; foto: Tijana Janković-Jevrić

Više o nominovanoj knjizi, ali i o tome kako je dramaturg i pisac Sanja Savić Milosavljević došavši u Beograd iz Bosne i Hercegovine na Fakultet dramskih umetnosti pronašla svoju poetiku, inspiraciju i ljubav, i kao mlad autor potpisala brojne knjige, scenarija i dramske komade, a kako u svom stvaralaštvu sarađuje s svojim suprugom, takođe piscem, Mladenom Milosavljevićem, s kojim je pokrenula izdavaštvo “Bedem” i postala roditelj malom Lazaru, sledi u razgovoru:

LW: Svoju prvu knjigu ste objavili u dvadesetdrugoj godini. Danas, oko deceniju kasnije, kao i dalje mlad pisac imate izuzetno bogat stvaralački opus, a nagrade se nižu. Pisali ste i nagrađeni scenario za igranu seriju “Vreme zla”, gde ste u 15 epizoda pretočili kompletno delo Dobrice Ćosića. Kolika je bila odgovornost a koliko zadovoljstvo biti deo ovakve jedne produkcije?

Sanja Savić Milosavljević: Odgovornost je bila jednako velika kao i veličina zadatka. S obzirom na to da sam u fazi razvoja bila ubjedljivo najmlađi član autorskog tima, počastvovana sam prilikom koja mi je pružena pa mi je to dalo snagu da se borim sa zahtjevima.

svg%3E
Sanja Savić Milosavljević; foto: Tijana Janković-Jevrić

LW: Dok čekamo finalne rezultate književne nagrade “Beogradski Pobednik”, u čijem najužem izboru je i Vaša knjiga “Teferič na Slaviji”, popričajmo malo o tome ne kako ste poželeli da budete pisac nego kako na tom putu niste odustali?

Sanja Savić Milosavljević: S obzirom na to da sam studirala dramaturgiju i od osamnaeste godine bila okružena mladim i darovitim kolegama koji su, isto kao i ja, željeli da pokažu šta znaju i mogu, često se stvaralo pod pritiskom, ne samo opstanka, nego i definisanja svojih interesovanja, svog puta, svoje poetike. To je dug i naporan put na kome se uči strpljenje, ali je prije svega potrebno biti načisto sa sobom, koje su to želje ponikle iznutra, a koje spolja. U ove prve je vrijedno ulagati pažnju.

LW: Vaš roman “Neoštrine” doživeo je i svoje izdanje na nemačkom jeziku, u okviru podrške Kreativne Evrope, koja je inače usmerena na prevode pisaca Evropske unije, ali u posebnoj ediciji “Skok iz kože” našao se i Vaš naslov u izdanje Arete. Edicija je posvećena izazovu odrastanja u ženskom telu iz ugla ženskog pera. O kakvom odrastanju govorite u svom romanu?

Sanja Savić Milosavljević: Arete je objavio ,,Neoštrine” na srpskom 2016. godine, i tek sada se ukazala prilika da knjiga bude prevedena na njemački.

U pitanju je priča o djevojci Ines, koja se vraća u svoj rodni grad Sarajevo (koje je i moj rodni grad). Ona se rve sa identitetskim problemom. Usudila bih se da kažem da se hrabro hvata ukoštac s njim na mjestu njegovog nastanka, pa tako uspijeva da raspetlja životnu situaciju u kojoj se nalazi.

Tu knjigu sam pisala prilično mlada. Sigurna sam da bih je sada pisala drugačije. Pa ipak, vjerujem da pisanje knjiga baš u određenim životnim trenucima pomaže i samim piscima da se izbore sa svojim mukama.

svg%3E
Sanja Savić Milosavljević; foto: Tijana Janković-Jevrić

LW: Da li život u manjem mestu možda dozvoljava čoveku da bolje spozna ljudsku narav a posle i piscu da pronađe neke autentične likove za svoje stvaralaštvo? To možemo da prepoznamo i u knjizi kratkih priča “Brda”?

Sanja Savić Milosavljević: Prije sam mislila da to ima veze sa malim mjestom, pošto sam i ja iz jednog potekla, međutim, sad sam bliže tome da vjerujem kako je zapravo od broja stanovnika važnije u kom periodu smo posmatrali ljude o kojima pišemo – pošto je djetinjstvo puno intenzivnih i intuitivnih doživljaja i koje poslije dobar dio života pokušavamo da razumijemo i raspetljamo pisanjem. Ima to i neke veze s ljubavlju…

LW: Živeli ste u različitim sredinama, pa ste tako i u svojoj knjizi “Teferič na Slaviji” oživeli i spojili likove iz sasvim drugačijih krajeva. Pretpostavljam da lepotu jezika vidite u toj različitosti dijalekata?

Sanja Savić Milosavljević: Sigurna sam da smo svi mi koji smo mijenjali adresu stanovanja, bilo zbog studija, rata, ljubavi ili egzistencije, neizostavno poredili način života na različitim adresama, mijenjali navike, odbijali ili pokušavali da se uklopimo. Koji god put da se izabere, čini mi se da troši energiju, a puni iskustvom. ,,Teferič” je u tom pogledu i neki moj presjek stanja, ali i pokušaj pomirenja svi tih, naizgled nespojivih likova i situacija.

svg%3E
Sanja Savić Milosavljević; foto: Tijana Janković-Jevrić

LW: Uvek volimo kada dobijemo preporuku za čitanje, pa neka ovo bude posebna prilika, da je dobijemo od samog pisca za roman “Teferič na Slaviji”?

Sonja Savić Milosavljević: Nisam baš dobra u predstavljanju knjiga, što me suprug Mladen nerijetko kritikuje, da ni on koji je uređivao knjigu, ne bi shvatio o čemu se radi kada, na primer, na Sajmu kupcu kažem nešto o romanu.

Pokušaću: to je knjiga koja pokušava da spoji seljake i gospodu, da bar na tih manje od dvjesta strana napravi neki mostić među razlikama koje smo sami sebi bez ikakve potrebe natovarili na grbaču.

svg%3E
Sanja Savić Milosavljević; foto: Tijana Janković-Jevrić

LW: Kako pronalazite svoje kutke, u svakodnevnom stvaralačkom suživotu, s obzirom na to da je i Vaš suprug Mladen Milosavljević takođe pisac, i šta oni u kreativnom smislu za vas znače? Zvanični Sanjin i Mladenov kutak, već čitamo na vašem porodičnom izdavačkom veb sajtu bedem.rs.

Sanja Savić Milosavljević: Mislim da je ,,vratolomno” riječ koja najbolje opisuje našu trenutnu životnu organizaciju… Iako smo Mladen i ja već usmjereni na ono što želimo da radimo u životu (a možda i zato), dani su nam često ispunjeni obavezama koje nisu samo kreativne prirode: tu ima dosta administrativnog posla u vezi sa Bedemom, kućnih obaveza (dvoipogodišnji Lazar oko koga se sve vrti), uređivanja, pisanja. Ono što je u svemu tome najvažnije je to da se dobro razumijemo međusobno u smislu da jedno drugom obezbijedimo vrijeme za pisanje. To je ono što organizacione vratolomije čini smislenim – i mogućim.

LW: To znači da ni majčinstvo nije uspelo da poljula Vašu kreativnu silu?

Sanja Savić Milosavljević: Što se tiče majčinstva, činjenica je da je manje vremena za kreativni rad, ali je zato, to vrijeme koje zaista postoji, zgusnuto i važno, dodala bih i bolje osmišljeno. Kad čovjek odstrani sujetu, prosije u sebi bitno od nebitnog, to što ostane – i drugi lakše prepoznaju kao vrijedno.

LW: Jedno je kad “šest lica traže pisca”, a kako je kad dva pisca traže svoja lica? Kako je protekao rad supružnika na zajedničkom scenariju za film “Čudotvorac Tumanski”?

Sanja Savić Milosavljević: U našim glavama svakodnovno protutnje mnoga lica, koja su nekad u miru, a nekada i u sukobu. Tako da nije jednostavno sve te karaktere ukomponovati u cjelinu ponekad. Poziv da zajedno radimo scenario za ,,Čudotvorca Tumanskog” stigao je od prijatelja i snimatelja Daniela Mateića koji je u tom trenutku sa rediteljkom Bojanom Krstić, a na inicijativu monaha iz manastira Tumane, razvijao ideju da se snimi film posvećen Svetom Zosimi. To nam je prvo ,,pisanje u četiri ruke”, divno blagosloveno iskustvo.

LW: U Vašoj prozi ima dosta slikovitog i veoma duhovitog dijaloga. Kažu da za dijalog neko jednostano ima talent a neko ne. Da li je to tako?

Sanja Savić Milosavljević: Činjenica je da nekome dijalozi bolje ,,idu”, a nekome i ne baš. To ne znači da prvima ,,leži” i pripovijedanje u trećem licu i obrnuto. Pa ipak, činjenica je da se na studijama dramaturgije dosta pažnje posvećuje dijalozima, dosta replika koje su pisale kolege čujemo, kao što i dosta komentara dobijemo – pa ih koristimo tokom pisanja više verzija teksta. Tako da sam sigurna da kompliment koji sam dobila od tebe svakako dobrim dijelom ima veze sa mojim školovanjem.

LW: Pored knjiga, filmova i serija, Vaši tekstovi se izvode i u pozorištu. Takođe, uskoro nas od Vas očekuje i knjiga poezije, jedan strip i animirani film?

Sanja Savić Milosavljević: Od svega navedenog, za sada je izvjesna blizina zbirke pjesama ,,Unutrašnji reljefi”, koju bi trebalo da objavimo u prvoj polovini ove godine. Na stripu radim, ali s obzirom na to da crtanje iziskuje dosta vremena, moguće je da se moja željena dinamika neće poklopiti s mogućnostima. Što se tiče animiranog filma, to je projekat s radnim naslovom ,,Kći žene punog Meseca”, koji razvijam sa našom sjajnom producentkinjom Jovanom Nikolić. Za sada nas je za razvoj podržao FIlmski centar Srbije, ali s obzirom na obim posla, to će nesumnjivo biti dugačak put.

svg%3E
Sanja Savić Milosavljević; foto: Tijana Janković-Jevrić

LW: I, za kraj, ono što mnogi čekaju da saznaju, otkrijte nam šta znači teferič?

Teferič vuče korijen od arapske riječi za odmor, ali u mom slučaju to je vašar pored crkve, koji se i dalje odvija po manjim mjestima u Bosni, pa tako i u mojim Palama. Kad sam bila klinka, ta glasna muzika mi je smetala, a eto sada, kad je više ne čujem, nedostaje mi. Možda je bila toliko glasna u želji da je neko zapamti…

Foto: Tijana Janković-Jevrić // Miss Stills Photography