Nataša Vukmirović - LookerWeekly.com magazin

Konsultant i profesionalni trener (coach) Nataša Vukmirović: “Što je cilj veći i važniji, intenzivniji je proces saplitanja sebe”

Nataša Vukmirović je autorka knjige samopomoći koja sadrži, između ostalog, set tehnika i alata za napredovanje u preduzetništvu, liderstvu i ličnom razvoju

Od Danaca je usvojila njihovu čuvenu strategija srećnog života, takozvanu hygge (hjuga). Od Amerikanaca je naučila kako da s smirenošću i strpljenjem prihvata sve što život donosi. Od susreta s Indijcima ponela je otkrića koja su naročitu uticala na njen profesionalni put. Nama, Nataša Vukmirović kao konsultant, ali i iz ličnog iskustva, savetuje da takođe svakodnevno ulažemo svoje resurse u sticanje novih znanja i veština kako bismo samostalno profesionalno napredovali, rešavali probleme i razvijali potencijale za zavidne rezultate. Pritom, ona nam u tom smislu daje jasne smernice i uspešnu metodu.

Kako da i sami usvojimo stav da ćemo se u životu snaći u bilo kojoj situaciji, i na taj način postići da bolje upravljamo emocijama, koje bi nam u suprotnom krale puno energije i narušavale kvalitet života, i tako sputavale u postizanju ciljeva u poslu i životu, otkriva nam profesionalni kouč (coach-trener, eng.) Vukmirović, autorka knjige “„Kako da postanete sami svoj coach“:

LW: Šta je to što je najveća ili najčešća prepreka u profesionalnom napredovanju, čak i onda kada su svi ostali uslovi iz okruženja zadovoljeni? Kakve primere po tom pitanju ste zapazili u praksi kao konsultant i profesionalni coach (trener), s internacionalnom edukacijom i iskustvom?

Nataša Vukmirović: Volim otvorenu komunikaciju i da se stvari nazivaju pravim imenom. To ne prija svima i mene izbegavaju osobe koje okolišaju, bilo da se radi o izražavanju svog mišljenja ili preduzimanju konkretnog koraka koji ih vodi ka rezultatima koje žele da ostvare, privatno i profesionalno.

U dosadašnjem radu s ljudima mogu reći da je neasertivnost jedna od najvećih prepreka, odnosno nedovoljno razvijena sposobnost da se jasno izrazi svoje mišljenje, da se otvoreno govori o svojim željama i ciljevima. Bez toga, nema kvalitetnih odnosa, nema napredovanja u karijeri, nema uspešne kampanje u kojoj neko predstavlja svoje usluge, teško se ostvaruje ono što je nekome bitno.

Kad su timovi i organizacije u pitanju, pored otvorene, autentične komunikacije, ako nema psihološke sigurnosti, nema ni razvoja. Preovladavaju nezadovoljstvo, otpori, ljudi odlaze bez da su se ikad požalili ili nešto predložili.

Nije to više ni pitanje stila liderstva, nego otvorenosti da se kreira kultura u kojoj se mogu razvijati odnosi poverenja. To je ključno pitanje kojim se bavim kada radim s timovima i organizacijama.   

LW: Zašto je važna edukacija i onda kada smo već dugo u poslu, a ne samo na početku karijere?

Nataša Vukmirović: Živimo u svetu brzih i dramatičnih promena. Danas je sposobnost brzog prilagođavanja promenama jedna od najvažnijih ličnih i profesionalnih kompetencija.

Nauka napreduje, danas postoje brojne studije u oblasti ličnog blagostanja, mentalnog zdravlja, organizacijske psihologije, liderstva, razvoja timova koje su izvor informacija o delotvornim praksama koje mogu biti korisne ljudima.

Baš te informacije pomažu nam da kreiramo nove programe edukacija i treninga za lidere, menadžere i zaposlene koji im pomažu da se bolje snađu u odgovornostima i obavezama koje imaju, da pronalaze svoj lični balans i izvore zadovoljstva, da lakše upravljaju stresom i primenjuju različite rutine koje ih čine dovoljno snažnima i otpornima da uspešno ostvaruju svoje poslovne i privatne ciljeve.

Koučing pomaže da se ide puno dalje od toga, da se oslobađaju potencijali, način razmišljanja i ponašanja koje dovode do promena, ličnih, životnih i profesionalnih.   

LW: Kada govorimo o učenju i usavršavanju, Vi ste se edukovali i zahvaljujući mentorima iz regiona i inostranstva. Šta je to što je za Vas bilo otkrovenje ili jednostavno samo drugačiji pogled na poslovanje, a da ste naučili od, na primer, Danaca, Amerikanaca ili Indijaca?

Nataša Vukmirović: Svako iskustvo je posebno za mene. Od Danaca sam naučila da svoj srećni mikrosvet treba ljubomorno čuvati i deliti samo s onima koji su nam najvažniji. Možemo kreirati više takvih odnosa u kojima smo s jednom ili više osoba, s dogovorenim pravilima koje nam omogućavaju emocionalnu sigurnost, zajedničko uživanje u životu i poslu, ali i zajednički rast. To je, zapravo, čuvena danska strategija srećnog života koju oni nazivaju hygge.

Kad su Amerikanci u pitanju, imala sam sreću da mi treneri i mentori budu profesor Danijel Goleman, profesor Brus Lipton i doktor Džon Demartini. Naizgled potpuno različiti, a u suštini jednako dobri, mudri i posvećeni svojoj misiji, za mene su oni nepresušni izvor inspiracije. Nešto što ih povezuje i što sam imala priliku da naučim od njih je izuzetno visok stepen samoprihvatanja koji im omogućava da sa smirenošću i strpljenjem prihvataju sve što život donosi. Različitog su temperamenta, a ja sam se nekako najviše uskladila s veselim Liptonom. Za mene je on oličenje dobrote i dobre namere prema ljudima.

Nekoliko obuka koje sam prošla kod trenera iz Indije naročito su uticale na moj profesionalni put.

U početku sam se pitala kako da se nosim s predrasudama koje se pojavljuju kod ljudi koji nas Balkance posmatraju s čuđenjem ili oprezom. U glavi nemam puno ograničenja kad je geografija u pitanju i ne vidim sebe kao konsultanta koji radi samo u Srbiji i zato mi je važna ta tema.

Takođe, kako da se nosim s polaritetima u sebi koji su rezultat različitih evropskih tradicija mojih roditelja i predaka, moje radoznalosti i znanja o svim mogućih duhovnim praksama širom sveta za koje danas i nauka dokazuje da mogu biti od pomoći ljudima.

Kada sam upoznala trenere, a to su programer i psiholog koji rade isti posao kao ja i koji ga predstavljaju kroz stručno znanje, odgovornost i hrabro prilagođavanje klijentu, da bi mu mogli dati ono što će mu biti najkorisnije, shvatila sam da će slično biti i kod mene. Zahvaljujući baš tome, radim s klijentima koji su izuzetno obrazovani i koji su već puno toga prošli kad je u pitanju profesionalni i lični razvoj jer me oni prepoznaju kao svoju osobu od poverenja i zanimljivog sagovornika.    

LW: Kako da postanemo sami svoj coach (trener)?

Nataša Vukmirović: Da bih mogla da odgovorim na pitanje, rekla bih prvo nekoliko reči o koučingu kao metodu profesionalnog i ličnog razvoja.

Brojne su kompetencije profesionalnog kouča, a možda najinteresantnija među njima je neutralna pozicija iz koje može da posmatra ljude i događaje, bez prosuđivanja, konstatujući umesto da osuđuje.

Kako je osuđivanje put ka odbacivanju, u koučingu se ono isključuje. Kad radimo s klijentom, događajima i ponašanjem o kojem nam govori, ne pridajemo pozitivna ili negativna značenja. Zajedno s klijentom radoznalo istražujemo kakve veze ima ono što je vidljivo sa svim onim što se događa u njegovom ili njenom unutrašnjem svetu. Tu se nalaze misli, emocije, lični sistem vrednosti, slika o sebi, različita verovanja i uverenja, kao i sva dosadašnja iskustva. Koučing je partnerski odnos u kojem podržavamo klijenta da uspešno prevazilazi prepreke koje samom sebi nameće radi veće funkcionalnosti i boljeg kvaliteta života.

LookerWeekly magazin Bitef 2022 baner

U samostalnom koučingu, čovek ima priliku da posmatra sebe bez zameranja, iz neutralne pozicije u odnosu na sebe i na svet oko sebe. Što više razvijamo tu veštinu, to brže izlazimo iz krizne situacije. Ne negiramo realnost, nego jačamo svoju otpornost. Rezultat je da lične krize kraće traju i manjeg su intenziteta. Uviđamo da je problem uvek negde između nas i okolnosti koje nas frustriraju, a rešenje u razvijanju zdravih mehanizama, navika, ponašanja i načina komunikacije, koji nam pomažu da se puno lakše nosimo s realnošću.

Osoba koja želi da postane svoj kouč pronaći će svoj lični balans u sebi, u svom životu, a takođe između samopomoći i profesionalne podrške koja je ponekad neophodna.

svg%3E
Nataša Vukmirović

LW: Šta je self-coaching (self-koučing), a šta je preduslov da bi smo bili sami svoji treneri?

Nataša Vukmirović: Self-coaching je deo koučinga koji svako može da nauči da samostalno koristi da bi sebi obezbedio brže ostvarivanje profesionalnih i privatnih ciljeva, veću efikasnost i produktivnost, bolje rezultate, poboljšanu sposobnost donošenja odluka i rešavanja problema, kvalitetniju komunikaciju i međuljudske odnose, a takođe i kontrolu samosabotaže, jačanje samopouzdanja i samopoštovanja.

Praktičari obično prvo primete da imaju viši nivo ličnog blagostanja i zadovoljstva. Naročito me raduje kada mi neko kaže da je sada spremniji da bude bolji sebi i drugima. Zbog toga se i bavim ovim poslom.

Kompetencije potrebne za samostalni rad razlikuju se od onih koje su potrebne profesionalnom kouču za rad s klijentima. One uključuju povećavanje samosvesti, neutralnu poziciju, veštinu introspekcije i otvoren um koji ih vodi u najzanimljivije putovanje – u svoj unutrašnji svet.

LW: Kažete da je ovo malo poznata oblast kod nas, pa kad smo kod novih pojmova, hajde da pojasnimo i metodu WordPlay?

Nataša Vukmirović: Već dugo se se bavim temom ciljeva i poznajem različite metodologije koje pomažu pojedincima i organizacijama da programiraju i efikasno ostvaruju svoje ciljeve.

Radeći s klijentima, primetila sam da mnogima nije dovoljno da rade samo na dobijanju veće jasnoće ciljeva, planiranju i primeni plana. Zapravo, do toga mogu da dođu tek kada se suoče sa sopstvenim otporima i blokadama koje im stoje na putu ostvarivanja ciljeva i kada prevaziđu samosabotirajuće obrasce. Postoji interesantan fenomen, što je cilj veći i važniji, intenzivniji je proces saplitanja sebe.

Moj koučing model zove se WordPlay, odnosno Igra rečima. Sastoji se od 5 faza: orijentacija, programiranje ciljeva, prepoznavanje unutrašnjih prepreka, prevazilaženje samosabotaže i samouvereno ostvarivanje ciljeva.

Njegova specifičnost je u tome što se ne bavi programiranjem ciljeva površno, već omogućava ljudima da otkriju kako funkcionišu njihovi nesvesni, samosabotirajući obrasci i da ih uspešno prevaziđu.

LW: Da li Vam se dešavalo da neko ima barijeru prema novome, a da ste ga ipak „pridobili“? Šta obično sprečava nekog da potraži rešenje za svoju organizaciju ili svoju karijeru u razgovoru s nekim, u ovom slučaju s profesionalnim trenerom?

Nataša Vukmirović: Strah od gubitka kontrole najčešći je razlog zatvorenosti za koučing, pa i za različite edukacije, naročito mekih veština (soft skills). Obično ljudi misle da ih plaše nove situacije, ali zapravo je to bojazan da neće imati kontrolu nad sobom, usled novih okolnosti. Drugim rečima, ljudi se plaše da će se naći u emocionalnim stanjima u kojima ne znaju kako da pomognu sebi ili kako da ih iskoriste da bolje upoznaju sebe. Lični rast i razvoj ispunjen je baš takvim situacijama, u kojima povećavamo samosvet učeći o sebi, slici o sebi, drugim ljudima, svetu u kojem živimo. Nije to uvek prijatno iskustvo, pa odatle i otpori.

S obzirom na dostupnost informacija, mnogim ljudima danas su poznate teme kojima se bavim. Doživela sam mnogo puta da mi učesnik ili učesnica treninga kaže da sve to već zna. Ipak, kada razmisle o konkretnim životnim i poslovnim situacijama, počinje da uviđa da je informisan ili ima znanje o nečemu, ali da to ne primenje.

Jedna od karakterističnih situacija je s asertivnom komunikacijom. Danas svi već znaju da je to zdrav način komunikacije koji nam omogućava efikasnost i negovanje dobrih odnosa s ljudima. Ipak, kad dođu u situaciju da članu tima žele da daju korektivnu povratnu informaciju jer je to neophodno za dostizanje željenih poslovnih rezultata, neretko se menadžeri obrate kouču i požale se da im je teško da to urade. Jezičke formule i strukture dobro poznaju, ali ne i kako da upravljaju svojim emocijama i kako da podrže kolegu da na što bolji način primi informacije koje će mu pomoći da nešto u svom radu poboljša. Plaše se da ne naruše dobar odnos, da nekoga ne povrede, a s druge strane žele da ostvare poslovni uspeh. To je jedna od situacija u kojima nisu preterano zainteresovani za metod, bitno im je samo da što brže i efikasnije prevaziđu unutrašnji konflikt i vrate se u dobro emocionalno stanje koje im omogućava da nastave da nižu uspehe.

LW: Sve ste to lepo složili u svojoj knjizi „Kako da postanete sami svoj coach“. Knjige samopomoći su izuzetno korisne, po pitanju raznih životnih izazova. Kada nam je najkorisnija upravo Vaša knjiga?

Nataša Vukmirović: Smatram da je prevencija magični „faktor x“ koji menja naš život. Ljudi uglavnom potraže podršku profesionalnog pomagača kada imaju neki problem ili kada žele da ostvare cilj koji ih plaši.

Iz vlastitog iskustva mogu reći, pa i savetovati, da je svakodnevno bavljenje sobom jedini način da pomognemo sebi u sve bržem i luđem svetu i promenama koje tresu ceo svet.

Uspela sam u svojim mislima da kreiram stav da ću se snaći u bilo kojoj situaciji koju mi život donosi i na taj način bolje upravljam emocijama koje bi mi u suprotnom krale puno energije i narušavale mi kvalitet života.

Puno ljudi se žali na anksioznost, nesanicu, strahove koji ih parališu, dugotrajnu brigu. Primećujem da pružaju otpor ideji da su gospodari svojih misli i da imaju odgovornost za sopstvene emocije.

Ne volim podelu na zrele i nezrele osobe, jer svi imaju ponešto i od jedne i od druge, ali i nauka i praksa pokazuju da je preuzimanje odgovornosti za svoj život ključna za život ispunjen uspesima i ličnim zadovoljstvom.

foto: Privatna arhiva