Pripremila Janja Rešćanski
Meštani jugozapadne Škotske, proglasili su most Overton tužnom crnom tačkom! Sa njega skaču skoro svakog meseca nesrećni psi.
Statistika govori da je od 1950. godine, kada je zabeležen prvi slučaj skoka psa sa mosta, do danas, na tom mestu život izgubilo preko petsto pasa. Svi nesrećni psi bili su duge njuške-labradori, škotski ovčari i hrtovi. Ubistva se dešavaju po sunčanom danu. Svi psi skaču sa iste strane mosta, sa istog mesta, što čitavu stvar čini vrlo čudnom!
Očevici tvrde da se neretko dešava da pas kome nije uspelo da se odmah udavi, tako ranjen i iznuren, ponovo se popne na most i skače sa njega. Ljudi su počeli da se plaše za sudbinu svojih ljubimaca, pa u širokom luku zaobilaze ovo baksuzno mesto. Na mostu postoji natpis „Opasan prelaz. Molimo vas da zadržite svoje pse na povocu!“
Psi se iz čista mira popnu na most. Skoče na kamenu ogradu, a potom u plićak pun kamenja sa visine od petnaest metara! Nikom nije pošlo za rukom da objasni zbog čega se ovo dešava i zašto svi psi biraju isti most, istu stranu i isto mesto da odu u surovu smrt?
Po škotskoj mitologiji, smatra se da je most napravljen na mestu koji predstavlja crnu tačku, odnosno granicu između dva sveta. Kažu da se tu prepliću dve dimenzije. Da se na tom mestu susreću duše mrtvih i živih. Legenda o zlom duhu koji je zaposeo most je živa, ali nije baš najjasnije zbog čega on samo progoni dugonjuške pse? Tako je ova torija odbačena!
Biolog dr Dejvid Sends pokušao je da objasni da su se u šumarcima pod mostom počev od pedesetih godina prošlog veka, naselili vizoni. Njihov miris je vrlo oštar i iritira pseći njuh. On smatra da životinje omamljene tim mirisom, instiktivno skaču kako bi ih lovili. I ova teorija se smatra nepotpunom, jer su psi i te kako inteligentne životinje i sigurno bi pronašli lakši i bezopasniji put da dođu do vizona.
Ova priča pokrenula je niz novih pitanja iz oblasti psihologije životinja. Jesu li ova bića, baš kao i ljudi, depresivna? Da li shvataju i osećaju tešku tugu? Da li je i njima kao i ljudima često dosta svega?
Neki primeri samoubistava kod životinja odgovaraju na ova pitanja. Jedan kokeršpanijel, nakon što mu je gazdarica umrla, rešio je da prekrati nepodnošljivu tugu tako što je nekoliko puta skakao sa trećeg sprata zgrade, dok konačno nije uspeo u svojoj nameri da sebi oduzme život.
Zabeležen je i primer psa koji je nakon smrti gazde otišao i ležao na pruzi sve dok ga nije pregazio voz.
Kažu da i ptice reaguju na tugu. Jedna kakanrinka je imitirala svog bolesnog partnera. Dok je bio bolestan ona se ponašala kao on, glumila njegove pokrete i cvrkut. Kada je uginuo i njeno srce je prepuklo od tuge.
Priča o ljubavi dva lava iz Zimbabvea je i te kako pomogla psiholozima da dopune svoje znanje o ponašanju „zveri“. Pošto je lavica, upavši u rupu, nakon smrtonosnih povreda uginula, njen partner lav je odlučio da je ne ostavi samu. Pronađen je mrtav pored njene rupe, iako je bio zdrav i sposoban da lovi! Ovde je jasna odluka prevladala instikt za samoočuvanjem!
Neke životinje su kolektivno izvršavale samoubistvo. Dešavalo se da se, usled parazita, oboljenja mozga ili poremećenog centra za orjentaciju, čitava jata ptica sjurnu na beton! Isti je slučaj i sa dezorjentisanim kitovima koji se udave u plićaku…
Ali ovde nije reč o poremećajima te vrste, već o svesnoj odluci da se život prekine, jer se neke emocije ne mogu preboleti! Ovo daje jedno novo svetlo na tajni emocionalni život životinja.
foto: YouTube screenshot
