U sopstvenoj režiji
Kreiramo svoju ličnost u najsjajnijem svetlu. Retuširane fotografije, koje prikazuju naša tela bez mane, čine da se osećamo poželjno i atraktivno. Sujetu zadovoljavamo „lajkovima“- što ih je više, to smo srećniji. Na našoj „pozerišnoj“ predstavi, u sopstvenoj režiji, biramo glavne i sporedne glumce… Tamo je sve lako, lepše. Mi smo neka druga ličnost iskreirana sopstvenim željama i težnjama. Prikrivamo svoja nezadovoljstva, frustracije, komplekse…
Prepuni strahova, potpuno se prepuštamo virtuelnom svetu. Tako je u većini slučajeva. Danas malo ko Fejsbuk shvata kao obično sredstvo komunikacije. Dobro znamo da prvi kontakt sa osobom koja nam se sviđa, ostvarujemo preko Fejsa. Razlozi su nam svima veoma dobro poznati. Međutim, iako je sve danas, manje više crno kada je u pitanju današnja interakcija među ljudima, još uvek postoje oni kojima je, na svu sreću, realnost suđena!
[box]Prestali smo da slušamo jedni druge, krijemo se iza medijske prezentacije sopstvene ličnosti, i postali smo potpuni zavisnici od nje. Zvuči ozbiljno, a tako i jeste.[/box]
Od simpatija na profilu već mesecima ni glasa, samo poneko slovo i lajk vaše fotografije, statusa… Za to vreme iščekivanja, bilo kakve vesti od virtualnog ljubavnika, gubili ste razum i živce, a sve svoje vreme, posvetili ste „internet agoniji“. A onda, sasvim slučajno, dogodi vam se ljubav dok ste čekali u redu da kupite kartu za, na primer, pozorišnu premijeru. Upoznali ste se, proveli nezaboravno veče. Što je najbitnije, gledali ste pravu predstavu. Dešava vam se potpuno nova stvar, u trenutku kada su svi potpuno „ludi“ za internet mozaikom sačinjenim od raznovrsnih ljudskih duša. Osećate se oslobođenim, jer konačno ne morate da glumite. Jednostavno, dobili ste svoj najveći „lajk“.
Oboje ste odlučili da ne želite da postanete prijatelji na Fejsbuku. Najbolje je da samo razmenite brojeve telefona. Iako srećni i ispunjeni, pomalo vam nedostaje publika vaše „pozerišne“ scene. Sedite sa voljenom osobom, osetite njen miris, dodir, gledate se dugo, smejete, provodite se kao nikada do sad. Ipak, nešto nedostaje kada dođemo kućama, a zavese realnosti se spuste. Smatra se da ako nešto ne objavite na Fejsbuku, zapravo se nije ni dogodilo. Imamo potrebu da „viknemo“ u statusu koliko smo zaljubljeni ili možda da postavimo sliku pod nazivom „vidite šta smo radili, dok smo bili off-line“. Jednostavno, ništa nam se nije desilo ako to ne objavimo svim „prijateljima“. Društvena mreža- potpuna komedija apsurda, režirana od strane najboljih.Da smo ušli u svet imaginacije koji dovodi do osećaja potpune realnosti, govori i činjenica, da iako imamo osobu pored sebe, ne verujemo da je stvarna. Verovaćemo u nju ako nam postane i Fejsbuk drug. E, onda je to već „nešto“.
Kanadski teoretičar Maršal Meklaun opisao je informatičko društvo kao neizbežan deo socijalnog razvoja. Elektronsko globalno selo u kojima su vreme i prostor postali nemerljivi i neograničeni, pored produžetka čula, doneo nam je potpuno novu kulturnu, informacijsku, socijalnu svest. Ljubav više nije ista, kao ni porodica, prijateljstvo…
Bilo kako bilo, nema ničeg lepšeg nego kad sretnete te poznate oči. Kad zaiskre i postanu vaše ogledalo, zaboravite na publiku sa Interneta. Uživajte u svakom realnom trenutku. Režirajte svoju svakodnevicu, ali ne za oči ljudi iz globalnog sela. Stvorite najbolju, samo vašu, životnu priču. Publiku pažljivo birajte, a za glavne uloge ne brinite. Nije sve do Vas! Život je čudo, zar ne?
foto:Tijana Janković
