Od davnina je mladina rodbina plakala na svadbama, a tako je i danas. Da li je to zbog toga što bračnu zajednicu još uvek vidimo kao nesreću?
Udate žene govore “Da mi je ova pamet, nikada se ne bih udavala“. Solistkinjama savetuju da rode dete i da ne misle mnogo o muškarcima. Kažu da je to najbolje rešenje.
Udajom nastaje promena, jer devojka više ne živi sa roditeljima. Stvoren je utisak da je pripala nekoj drugoj porodici i sve izgleda kao da joj je oduzeta sloboda. Brak mnogi vide kao kavez, ograničavanje, pokoravanje, poštovanje mnogih pravila.
Negde u nama, podsvesno, živi staro verovanje u kojem se na ženu gleda kao na loše, nepovoljno, negativno i obeležena je levom stranom. Muški polni organ se naziva đavolom, a ženski predstavlja tunel koji vodi do duhova predaka. Zbog toga tuga vlada i danas, kao i zbog nerada na sebi.
Da li smo jedno za drugo, danas možemo da vidimo i pre braka, jer se par odlučuje na zajednički život. Tako venčanje nije trenutak mladinog odlaska od roditelja. Postoje situacije i u kojima je devojka već dugo samostalna. Suze ipak padaju.
Možda deo drame leži i u odluci da žena uzme muževljevo prezime, čime se simbolizuje potpuno pripadanje njegovoj porodici. Danas, sve više dama želi da izbriše ovo pravilo, pa ostavlja devojačko i dodaje prezime svoje druge polovine.
Suze padaju jer ćerka, sestričina, sestra postaje i nečija „žena“. Kako roditelji doživljavaju dete kao deo sebe, osećaju gubitak, jer ono dobija novu porodicu. Završava se jedna životna etapa i počinje nova. Ipak, slovensku tugu, u kojoj je žena podložna nesreći, nezaštićena i određena da služi muškarcu, i ako to danas nije tako, nosimo u genima. Ono čega se najviše plašimo jeste prestanak ljubavi, tuđih loših iskustava punih nedaća, koje brak može da donese, odnosno ljudi.
Brak ne može da ugasi ljubav, jer on nije posebno biće, baš kao ni emocija. On je naša aktivnost, predstavlja naše postupke. Dokle god radimo na sebi i našem odnosu, on će trajati. Ljubav je rad na potencijalima voljene osobe, kako kaže naš poznati psiholog. Mi se menjamo, rastemo zajedno, postajemo zreliji, svesniji, iskusniji pa samim tim i ljubav postaje mirna, puna poštovanja i razumevanja. Podržavamo partnera i želimo da bude zadovoljan svojim ostvarenjima i životom u dvoje. Ne smemo da ga kočimo u njegovim zamislima i potrebno je da pratimo jedno drugo u tom rastu.
Seks je ono na šta padamo. Rođenje deteta može da razdvoji ljubavnike i da se muškarac oseti zapostavljenim. Iako oboje više nisu samo ljubavnici već i roditelji, žene često više održavaju distancu. Ipak i muškarci imaju problem, jer ženu počinju da gledaju kao majku svog deteta, pa se suzdržavaju od seksualne akcije.
Žena mora da ima „redovne“ seksualne odnose. To redovno se razlikuje od osobe do osobe, ali mnoge žene govore da zakonom treba uvesti pravilo da muškarac počne ozbiljno da vodi računa o daminim potrebama. Žena ne sme da pati i trpi, jer vrlo lako može da ode drugom i to sa punim pravom. Seks je zdravlje i potreba ne samo muškarca, već i žene. Zato, intimne odnose ne treba shvatiti olako. Iako je od ženske emancipacije prošlo 50 godina i dalje se damino uživanje prihvata s dozom negativnosti.
Da bi ljubav mogla da živi, a brak bio uspešan, moramo neprestano da radimo na sebi i na sebi u dvoje. Oslobađanje od strahova, mentalnih okova, kompleksa, predrasuda, je najveći zadatak koji ne sme da ostane nerešen. Takođe, materijalni dobitak ne može da bude razlog stupanja u brak. U suprotnom na svadbama će umesto pesme vladati lelek i svet će postati potpuni pakao.
Sve je manje brakova, jer se na njega gleda kao na sputavanje. Ipak on znači porodicu, ljubav, stabilnost, sigurnost i zdrav život.
Danas smo u braku ravnopravni, ali još uvek nesrećni. Zato je potrebno da radimo na sposobnosti da volimo i nađemo svakodnevnu lepotu života u dvoje. Pa ko voli, neka to uradi kako treba. Ne slušajte savete sa strane. Težinu braka osete oni koji ne rade na svojoj svesti i ne prate svoju prirodu.
Zabranite plakanje svojim najmilijima i neka taj dan bude za pamćenje.
