Vino je živo

foto: Marina Stanković

Proizvodili su vino i rakiju bez obzira na ratove, bune i nesuglasice između tadašnjih Srba, Austrougara i Turaka. Njihovi vinogradi rasprostiru se levom stranom obale Zapadne Morave.  Vinarija Vilimonović smeštena je na južnim obroncima Gledićkih planina, u blizini Trstenika. Porodica Vilimonović živi u ovoj oblasti poslednja dva veka.

Istorija Vilimonovića i njihovog posla prilično je bogata

Knez Miloš Obrenović naredio je da se 1836. godine uradi popis srpskog stanovništva, i upravo taj popis pronalazi porodicu Vilimonović u selu Medveđa, udaljenog sedam kilometara od Trstenika. Tada su Vilimonovićevi imali oko četrdeset motika vinograda, što je između dva i četiri hektara. Danas imaju oko dva i po hektara zemlje. Ostatak uzimaju od kooperanata koji se nalaze po okolnim selima.

U pitanju je manji, porodični posao. Sve rade sami, proizvodnju grožđa, berbu, proizvodnju i distribuciju vina. Vinarija proizvodi oko deset hiljada litara vina godišnje. Širu distribuciju vina započeli su 2008. godine, i uspeli da izgrade skroman, ali uspešan i prepoznatljiv brend. 

,,Počeli smo od nule, bez ikakvih zajmova. Uglavnom sve proizvodimo na stari, zanatski način. Proizvodili smo ono što se dopada manjem broju ljudi, pa smo se preko tog broja zainteresovanih polako širili i došli do postavljanja nekih stabilnih temelja’’, priča Veljko Vilimonović, vinar i preduzetnik.

Temelji današnjeg posla postavljeni su još između 1920. i 1930. godine

Veljkov deda bio je tada uspešan trgovac rakijom i venom. Trgovao je sa Austrougarima i Turcima i stvorio veliko bogatstvo. Imao je i nesuglasica sa poznatim razbojnikom Čarugom, koji je želeo da mu preotme bogatstvo. Imovinu mu, pak, nije uzeo Čaruga, već drugi komunisti kasnije. Nakon toga, počinje da se bavi proizvodnjom sokova, a deo porodice sa majčine strane počinje da sadi vinovu lozu. Lozu su preko različitih zadruga i udruženja uspevali da izvoze u Italiju i Francusku. U tom periodu nisu prodavali vino u Srbiji, ali su ga uvek pravili i služili u svom domu, prijateljima i porodici, i tako negovali porodičnu tradiciju.

Veljko, koji je po struci istoričar, tvrdi da se vinogradi nalaze na teritoriji koja je poznata pod nazivom Karaula, mestu odakle je potekla priča o vampirima.

U jednom periodu, na ovoj teritoriji mladi su umirali pod nerazjašnjenim okolnostima. Poslata je inspekcija iz Beča, koja je priču pokušala da zataška, jer nije imala objašnjenja, ali nije im uspelo. Odatle se priča samo raširila dalje u Evropu. Zanimljivu istoriju ovog predela vide kao mogućnost za razvijanje vinarije u malo drugačijem smeru.

,,Planiramo da vinariju prilagodimo turističkim kapacitetima, da možemo da primimo i ugostimo ljude. Smatram da je to perspektivnije od grabljenja za velikim količinama zemlje i proizvodnje. Pokušaćemo da napravimo manji muzej, koji će između ostalog, biti posvećen i priči o vampirima i ostalim događajima koji su se odvijali na toj teritoriji u prošlosti’’, rekao je Veljko o budućim planovima za vinariju.

Zbog veličine vinarije i njenih kapaciteta, ne srljaju u poslu. Vole da sarađuju sa manjim, autentičnim mestima u Beogradu kao što su ,,Ljutić’’, ,,Magic Garden’’, ,,Tošino Vinsko sokače’’, ,,Trem’’. Sa tim mestima imaju dobru saradnju i pronalaze interesovanje za svoja vina.

Najprodavanije vino iz njihove vinarije je tamjanika. Iako se radi o osrednjem grožđu, kako Veljko tvrdi, dosta je mirišljavo i ima veoma intenzivne arome, što odgovara našem tržištu. Od ostalih sorti vina, proizvode sauvignon blanc, caberne sauvignon i pino noir. Cena se kreće oko pet evra po buteljci.

,,U nekim sitnicama u proizvodnji možeš da napraviš grešku, negde priroda pomogne, ispravi, ali nikad se ne dobiju identična vina’’, priča Veljko. ,,Vino je živo. Svaki put je drugačije, i u tome je možda najveća lepota ovog posla’’.

Ljubav prema proizvodnji vina oduvek je bila u njihovoj porodici. Isto i cilj da podele svoju pasiju prema vinarstvu, zajedno sa drugima. To je ujedno i moto ove vinarije – da pomoću vina šire energiju ljubavi. Živeli!