Ljubav nas često tera da činimo čudne i smešne stvari. Nekada zbog učinjenih dela se postidimo, a nekada smo ponosni. Nema tog čoveka koji nije, makar jednom u životu, zbog ljubavi žrtvovao deo sebe, odrekao se nekog sna, promenio životne navike…
U ljubavi smo uvek snažni i nadahnuti. Ova priča je drugačija i pokazuje da ljubav može da pomeri planinu. Dovoljno je biti uporan!
Dašrat Mandži živeo je sa suprugom u siromašnom selu Galur u Indiji. Selo je od svog osnivanja bilo izolovano i omeđano stenovitim planinama, koje su onemogućavale izgradnju saobraćajnica.
Ljudi su vekovima živeli u oskudici, izolovani i prepušteni na milost i nemilost prirodi i bogovima. Svako ko bi se razboleo, umirao je, jer je najbliži lekar bio, najmanje, 50 km udaljen od sela. Puteva nije bilo.
Indijska vlada nije mnogo marila za modernizaciju ove oblasti. Krčenje puteva kroz stenovitu planinu bilo je skupo i neisplativo. Odsečeni od sveta, seljani su se prepuštali sudbini da ih vodi kroz život.
Davne 1950. godine, Mandžijeva supruga se povredila i umrla na dugom, napornom putu do bolnice. To ga je zauvek promenilo. Besan i kivan na ceo svet, počeo je da ratuje sa planinom. Želeo je da promeni ono što niko pre nije uspeo – da pomeri planinu!
Prodao je svoje stado koza i kupio ručni alat, nekoliko dleta, užadi i čekić. Svakodnevno je radio. Komad po komad, metar po metar, godinama i uporno. Ljudi su ga smatrali ludim i smejali su se njegovom planu da sam prokopa put.
Nakon 22 godine rada, uspeo je da pomeri planinu. Tako je selo povezao sa svetom.
Put dug oko jedan kilometar i širok pet metara, bio je spomenik njegove velike ljubavi prema ženi, a ujedno i simbol upornosti i istrajnosti.
Mandži je preminuo 2007. godine i sahranjen je uz sve državne počasti. Put ga je nadživeo. Do današnjeg dana nije asfaltiran.
foto:freedigitalphotos.net
