fbpx

Glasine o šupljoj Zemlji (drugi deo)

Knjiga inspirisana avanturama Olafa Jansena izazvala je veliko interesovanje u američkoj javnosti. Naučnici su počeli više da se interesuju za Severni pol, a ljubitelji misterije razvijali su fenomenalne priče, pretvarajući ih u „minhauzovske“ legende. Odjednom se javilo mnogo mornara  željnih publiciteta. Svi su se kleli da su svojim očima videli rajsku  zemlju  i džinove. Svi do jednog su svedočili da, kada su prešli 82. paralelu, okolina postaje toplija i pitomija…

Danas je teško proveriti autentičnost tih priča. Ovo su neke najpoznatije koje se svrstavaju u istinite i proverene.

Norveški istraživač Nansen, zabeležio je u svom dnevniku, da je bio iznenađen kada je na svom putu ka Severnom polu naišao na otvoreno more. Posle 83. paralele  očekivao je ledeni kontinent, a ono što je video nije ni nalik tome. Zatekao je blagu klimu, toplo sunce i tragove životinja. Sve ga je to zbunjivalo jer na mnoga pitanja nije imao odgovor. Ovo se dešavalo u 19. veku, međutim, ništa manje nisu bili zbunjeni ni ostali zalutali svedoci…

Najfascinantnija priča je američkog admirala Ričarda Berda. Njegov slučaj  je ostao upamćen kao jedan od najvećih misterija vazduhoplovstva. On je 19. februara 1947. godine pokušao da preleti Severni pol. Kada se našao na već pomenutoj 83. paraleli, navigacioni instrumenti su počeli da mu otkazuju. Izgubio je i vezu sa centralom. Bio je prepušten na milost i nemilost sudbini.

Odjednom pod njim se pojavio planinski masiv i  zelena dolina. Nikada ranije te predele nije uočio, te nije mogao pouzdano da  zna gde se tačno nalazi. Video je životinju poput mamuta kako se kreće po tlu. Nije verovao svojim očima…

Sve vreme je imao osećaj da nešto upravlja avionom i da on nema nikakvu kontrolu  pri letenju. Seća se da je prošao kroz nekakav prolaz i našao se u nekoj drugačijoj atmosferi. Na radio prijemniku začuo je glas koji mu je na lošem engleskom jeziku rekao da se ne  plaši i da će avion uskoro aterirati. Imao je utisak da lebdi u vazduhu. Posle nekoliko minuta, osetio je blagi udar o tle.

Nekoliko visokih plavokosih ljudi prilazilo je avionu. U daljini je video grad, koji je menjao boje u nekom svom nečujnom ritmu. Admiral je čuo hipnotišući glas koji mu je naredio da izađe iz aviona. Sa njim je putovao i njegov telegrafista koji je i sam svedok ove priče.

Titani, kako ih je on opisao, poveli su ih malim prevoznim sredstvom, nalik na platformu bez točkova. Ubrzo su stigli do svetlećeg grada. Što su bili bliže gradu, sve im je više ličio na kristalnu tvorevinu iz naučno-fantastičnih filmova.

Ušli su u jednu od gradskih zdanja. Tu su popili neki čudan topli napitak , pa su se liftom uputili na više spratove. Našli su se u hodniku čiji su sami zidovi emitovali ružičastu svetlost.

Admiralu je saopšteno da se ne boji i da ga očekuje njihov  „Majstor“.  Ubrzo posle razgovora, dato mu je uputsvo kako da se vrati kući.Po povratku admiral je napisao knjigu „Izgubljeni dnevnik admirala R.Berda“.

Admiral je umro 1957. godine. Do svoje smrti bio je aktivan u svom naučnom radu. Bio je opsednut Severnim i Južnim polom. Dve godine nakon njegove smrti, urednik američkog časopisa „Flying  Saucers“, Rej Palmer, posvetio je jedan od svojih brojeva časopisa Berdovim čudesnim otkrićima. Kada je broj izašao iz štamparije, svi primerci su zaplenjeni.  Iz štamparije su redakciju obavestili da su, navodno, sve ploče oštećene, te broj nije mogao ponovo da se odštampa. Svima je bilo jasno da se radi o cenzuri. (Ako je reč  samo o fantaziji jednog čudaka zašto bi se primerci časopisa plenili?)

Jedan od najvećih  savremenih zagovornika teorije o šupljoj Zemlji je dr Anju Bruks. Nekada je bio u američkom vazduhoplovstvu. Bavio se i radarskim ispitivanjima zemljine kore. Diplomirao je hemiju, magistrirao statistiku, a doktorirao fiziku. Napisao je mnogo knjiga i naučnih radova koji se bave ispitivanjem planete, novinama u seizmologiji i vremenskim prilikama. Kako kaže,  admiral Berd ga je inspirisao da se bavi naukom i da svoj vek posveti baš ovoj temi.

On trvdi kako savremena nauka i tehnologija polako dokazuju postojanje unutrašnjeg sveta unutar Zemlje. Naravno, čvrsti materijalni dokazi još uvek ne postoje, ali se on nada da će za života dočekati to. U tu svrhu, najavio je i veliku naučnu ekspediciju koja bi krenula ka Arktiku. Za ove putešestvije zainteresovali su se mnogi sponzori i filmska industrija.

Ekspedicija je trebalo da počne još 2008. godine, ali je bilo izvesnih problema sa rezervacijom ruskog ledolomca. To je jedini tip broda koji bi mogao da podnese surove uslove plovidbe. Rizici su veliki, i baš iz tih razloga se odugovlačilo sa početkom avanture. Postoji opasnost da posada bude zaglavljena u sred ledenog prostranstva, te bi pomoć stigla tek godinu dana kasnije. Ledolomac će biti opremljen hranom i gorivom. Posada koja se odluči na ovaj put, mora u svakom momentu da bude svesna rizika. Povratka nema do kraja zadatka. Nema dodatnih  pomoćnih brodova sa zalihama hrane. Uslovi putovanja su jezivi.

Dr Bruks veruje da će ga proračuni dovesti do mesta gde se veruje da postoji pukotina, tj. kapija u drugi svet. Ledolomac bi bio baza, a okolina bi se proučavala helikopterom i manjim brodom. Najavljena ekspedicija još nije počela, a kada će ne znamo…

Širom sveta postoje ljubitelji ove teorije. Legende, mitovi, a i nauka nam  kažu da postoje osnove da mislimo o tome. Znanje koje posedujemo o svojoj matičnoj planeti i dalje je nedovoljno. Sve ono što znamo o njoj utemeljili smo u poslednjih sto godina (zar to nije malo?). Glasine o njenoj slojevitosti postoje i raspiruju se svakog dana. Nazivamo ih „budalaštinama“, fantazijama, mitovima čudima…Svakako bi  trebalo da imamo na umu jednu pametnu poslovicu:

„Čuda nas ne zbunjuju, nazivamo ih tako i tačka. Iznenađuju nas obične stvari!“ G. Bruks

foto:freedigitalphotos.net