Malo ljudi danas može da prepozna lepotu nečije duše. U modernom društvu bitno nam je da se dopadnemo svima, da zaradimo puno novca i steknemo sposobnost da maniplišemo, i uzimamo od drugih, a ne dajemo ništa. Takvi nismo sposobni za Ljubav, a ubeđeni smo da ona zapravo ne postoji.
Što smo bezobzirniji to nam se više dive, više nas žele i poštuju. Misle da je ključ uspeha upravo u bezosećajnosti, a sve samo zato jer nisu radili na svojim emotivnim ožiljcima, kompleksima.
Zato sve više vrednujemo sve sem duhovnog, intelektualnog bogatstva, pravog znanja. Tako nam je poželjniji partner koji više izražava lucidnost nego intelekt, barata gomilom praznih informacija (što nažalost predstavlja merilo vrednosti modernog čoveka), nego onaj koji je na putu ka rastu u svim pravcima. Partner koji shvata sebe i svet, uvek će biti u lošijem položaju u vezi, jer će imati puno posla oko ukazivanja na određene zablude druge strane.
Ne volimo da se pored nekoga osećamo nesavršeno, ma koliko da nam se taj neko dopada. Kada drugi otkriju naše mane, makar one bile i prihvaćene, odlučujemo se na rastanak. Naša odluka ne znači da više ne volimo, već da nismo spremni ili da ne želimo da unosimo bilo kakve promene u život, što znači da još uvek nismo sposobni za veliku ljubav.
Nekad mislimo da smo savršeni, a da je druga strana na granici ludila, jer suviše obraća pažnju na svet. Često nečiji rast želimo da shvatimo samo kao istinu da nismo jedno za drugo, a ne kao šansu da se usavršimo i prepustimo dobroj promeni.
Malo ko radi na sopstvenim potencijalima, interesovanjima, zato se i ne razvija već maskira modnim trendovima i nametnutim životnim okvirima. Ako ne brine o sebi, nemoguće je i da probudi ono najbolje, najkreativnije u drugome. Drži se onoga što mu je na dohvat ruke i uvek vidljivo. Ne shvata da udaljenost od nečega, a što mu je stvarno potrebno, nije nikakav problem. Mnogi ljudi se rastaju, iako su bili kompetentni, samo zbog fizičke razdvojenosti koja je prouzrokovana životom u drugim zemljama, gradovima….
Sve bi bilo u redu da su oboje bili u stanju da vide tu lepotu i prepoznaju retkost u trenutku. Ništa ne smemo olako da odbacujemo, jer time činimo greške čije posledice ćemo kad tad osetiti. Svaki naš postupak ostaje upamćen i ništa se ne zaboravlja.
Ako se ne bavite sobom i partnerom, odnosom, “ljubav” će početi da vam smeta i remeti dan. Osećaćete pritisak, imaćete ustisak da ste u zatvoru i postaćete nesposobni da volite sebe i osobu pored Vas.
U ovakvom slučaju najčešće mislimo da je Ljubav prestala, ali zapravo mi smo ti koji su je zanemarili i napustili, tako što smo se uspavali i upali u rutinu, neborbu za ličnim i zajedničkim skladom i savršenstvom.
Skloni smo površini, materijalizaciji, a nesposobni smo za sve ono lepo koje se oseća, a ne vidi golim okom. Zato je komunikacija jedini način da upoznate lepotu nečijeg unutrašnjeg bića.
Prednost virtuelne komunikacije leži u tome što na taj način “glave obavljaju svoje”, stvaraju čist put do iskrenog zagrljaja. Upoznati nečiju dušu, slušati ga pre svega, je ono pravo. Sve ono materijalno, što vidimo, dodirujemo, često nas onesposobi da dobro čujemo i shvatimo nečije namere. Ne znači da će nam se zbog duhovne lepote neko i fizički dopasti, ali dobitak ipak postoji. Nekad u obliku velikog prijateljstva, koje je svakako ljubav.
Neke ljude nikada ne biste izabrali da ste ih i slušali, osim što ste uživali u njihovoj spoljašnjosti i na tome pravili sliku velike ljubavi. Kada telo učini svoje i privuče nas, postajemo onesposobljeni da jasno vidimo konfiguraciju duše. Negde u dubini smo svesni da nešto u odnosu nije u redu, ali to ne priznajemo sebi, već sve ljubavne akcije pretvaramo u pritisak tražeći dokaz da je ipak sve u redu. Ne želimo da se odreknemo lepog tela, iako u razgovorima ne uživamo. A fizički užitak bez lepe komunikacije gotovo da ne predstavlja ništa.
Ljubav predstavlja slobodu, prihvatanje osobe onakvom kakva jeste, ali samo ukoliko to sve ne ugrožava ni nju ni odnos. Ukoliko ne postoji želja za napretkom, promenom i kada u dvoje postane tesno, trebalo bi da svako ode na svoju stranu. To ne znači da je ljubav prestala, već da se energija, intelkti, duhovnosti, potrebe i putevi nisu poklopili.
Ne možemo nekoga da volimo samo zbog toga što je zgodan ili dobar. Uvek ćemo biti željni onoga što nam nedostaje, jer smo stvoreni da se razvijamo u svim pravcima i stvorimo celovitost. Ukoliko prihvatimo malu ljubav trudeći se da je pretvorimo u veliku, moramo biti spremni na neuspeh, jer ona za drugog učesnika često ima nekog sa malo volje da se angažuje, promeni, pokrene i usavrši. Jednostavno nije sposoban za lepotu ljudske duše i veliku ljubav.
Da biste izgradili vezu punu zabave i lucidnosti, ona mora imati čvrstu, zdravu osnovu. U suprotnom veza će prerastati u oblik zavisnosti u kojoj neće biti nijednog slova ljubavi. Umna povezanost mora da postoji, pa tek onda dolaze šarenilo puno uzajamne kreativnosti.
Bez zdravog razuma nema dobre veze i iskrene, osvešćene emocije!
foto: photostock at FreeDigitalPhotos.net
