Nema ljubavi bez poštovanja, a tradicionalno shvatanje i običaji mogu da naruše emotivni sklad. Tako se i danas mnogi muškarci, budući očevi, razočaraju kada čuju da njihov očekivani prvenac ipak nije muško. Oni u ovom slučaju ne razmišljaju o suštini, osećanjima voljene žene…
Često čujemo ljude kako govore o muškom detetu da je tatin ponos, naslednik, sreća, snažno muško, pravi borac… Svi oni koji su tradicionalnijeg shvatanja, dečake oslovljavaju sa posebnim poštovanjem i veličanjem njegove muškosti. Da li je to zbog toga što je on taj koji nosi očevo prezime do kraja života? Jeste, ali istina leži u nečemu još.
Još u davnim vremenima verovalo se da komunikacija sa nečistom silom može da se obavlja samo ako se baje levom rukom. Verovalo se da zle sile uvek idu levom stranom. Nije slučajno da je baš ta strana pripala ženi. Ona je viđena kao nešto negativno, nepovoljno. Često se moglo čuti kako narod govori da leva ruka krsta nema, a sve to ostavilo je traga do danas. Žena se vidi kao problem, kao nešto neuhvatljivo, nešto čemu se ne veruje, na šta se ne može osloniti. Ona ima, za razliku od muškarca, „kraći vek trajanja“. Negativna slika o njoj živi i u našem vremenu, pa je žensko dete još uvek manji razlog za sreću.
Istina je da se raspoloženje žene menja tokom ciklusa, za vreme trudnoće i nakon porođaja. Ipak na svu sreću, danas veoma dobro znamo da to nema veze sa nečistim silama. Danas ženu samo u šali nazivaju vešticom, a tako nešto ju je nekada vodilo do lomače.
Žena nikada nije bila natprirodno biće, već neko čija je ljubav oduvek predstavljala potpunu predanost. Ono zbog čega je upadala u nevolju jeste negativno verovanje kada su rađanje i ciklus u pitanju. Smatrana je nečistom, a sve sa čim bi došla u dodir bilo bi odstranjeno- od posuđa do vode, preko muške odeće, oružja…
Ipak, zbog sposobnosti da voli celim bićem, ona je bila i ostala svemoguća, pa uspeva da ne vidi ono što vidi, ne kaže baš sve što misli, iako dobro zna kad sluša istinu, a kad laž… Ona vodi računa o porodici i štiti je od svake opasnosti, bolesti, loših namera okoline..
U mnogim shvatanjima smo napredovali, ali ono što se u narodu do danas održalo jeste donešenje odluka, kreiranja života u čast predaka. Zbog nekadašnje magije, a danas neprikosnovene religije koje se slepo držimo, a obe se u mnogo čemu poklapaju, najviše ispaštaju žene. Pojedine zbog ponosnih muškaraca i nametnute pokornosti ulaze u rizične trudnoće kako bi ga zadržale i oporavile njegovu dedovinu, sačuvale slavu. Druge trpe njegovo nezadovoljstvo, jer će na svet doneti devojčicu.
Da biste voleli morate da budete saosećajni. Majka nosi dete devet meseci i u njenim i njegovim rukama su njihovi životi. To je ogromna povezanost. Kada tu činjenicu muškarac osvesti, prestaće da se ponaša bahato prema životu. Najveća besmislenost čitave situacije je u tome što tate, nakon rođenja devojčice, koju toliko nisu želeli, postanu ludo zaljubljeni u nju. Pomalo smešna druga srtana priče je da postanu ljubomorni na dečaka, kojeg su toliko želeli, jer je postao centar majčinog sveta. Ono što bi muškarac trebalo da radi tokom devet meseci jeste da pokazuje privrženost, saosećajnost, ljubav, veliča misao da je jedino bitno da i dete i majka budu dobro.
Zato zagrlite svoju lepšu polovinu i radujte se. Čak i ako ste prilikom stvaranja novog života pratili „uputstva“ koja su vas vodila do željenog pola, a u tome ipak niste uspeli, nema razloga za razočaranje. Žensko srce prašta, ali bahatost prema životu teško može da toleriše, pa izađite iz svojih uverenja i razvedrite se. Ostavite se duhova predaka, koji su kao takvi svakako bespolni, a porodicu stvarajte ravnopravno bez bremena tradicije i prošlosti.
foto:
