Za predstavu „Valcer za poručnika Nidrigena“, koja je imala beogradsku praizvedbu pred početak godine u Madlenianumu, kažu da je duboke humanističke filozofije, koja govori o snazi lične borbe. Jedan od takvih boraca, i glavni akter, je kadet Tomas Nidrigen, mladi naučnik na pragu velikog otkrića, u čijoj ulozi je glumac Miloš Đurović, naš sagovornik.
Pored aktuelne predstave, pozorišna publika će uskoro moći da gleda Miloša i u Molijerovom komadu Don Žuan, i to krajem februara, kada je planirana premijera u Vršačkom pozorištu.
Ukoliko se uputimo do Kopaonika na zimovanje, Đurović nam ovom prilikom predlaže da obavezno svratimo u njegov rodni Kruševac i posetimo Crkvu Lazaricu, kao i park Bagdala, dok više o glumi i tome kako je zanimljivim spletom okolnosti pronalazio svoje uloge, odnosno kako su one pronašle njega i odvele ga put epohe, otkriva dalje u razgovoru:
LW: Epoha je nešto što Vas prati u karijeri, da li Vam to u glumačkom smislu prija i zašto? Da li postoji neka uloga koju biste voleli da igrate, a da je u pitanju neka ličnost iz književnosti, na primer?
Miloš Đurović: Prija mi da radim svoj posao i da oživljavam vešto napisane uloge. Nemam nikakav poseban odnos prema epohi i istorijskim dramama i likovima. Sem što je veća odgovornost kada glumiš čoveka koji je nekada stvarno živeo. Voleo bih da igram Branka Miljkovića.
LW: Obično čitamo o stranim glumcima da su otkriveni na neočekivanim mestima, a to se desilo i Vama. Ulogu Gavrila Principa dobili ste tako što ste kao konobar reditelju Srđanu Koljeviću poslužili kafu. Da li u tom smislu možemo da kažemo da nije retko da uloga sama pronađe svog glumca, i da li Vam je ponuđena uloga već na prvu pomisao „legla“?
Miloš Đurović: Ne, na prvu pomisao – da li je to zbog poštovanja prema Gavrilu Principu i njegovom liku i delu – odbijao sam da prihvatim da ću dobiti tu ulogu vodeći se time kako uopšte ne ličim na njega. Međutim, pokazalo se drugačije.
Moj odgovor na Vaše pitanje je da od nekih uloga ne možemo da pobegnemo. Verujem da nas čekaju.
LW: Kako je onda došlo do toga da zaigrate na sceni Madlenianuma u ulozi kadeta i mladog naučnika Tomasa Nidrigena, koji je izmislio serum za izlečenje od zaraznih bolesti, i kakav utisak sad nosite kada je već bilo premijerno igranje?
Miloš Đurović: Pitajte reditelja Vladu Lazića. Slično je kao za slučaj s kafićem. Ovo je takođe sticaj neverovatnih životnih okolnosti koje su dovele do toga da upoznam Lazića, koji je na moju sreću pogledao neke moje uloge koje igram u Vršačkom pozorištu. Pomešana su osećanja, pored zahvalnosti i sreće, što sam imao priliku da sarađujem s preduhovitim Vladom, i da igram nešto drugačije od svega do sad.
LW: Pisac Miodrag Ilić je za ovaj komad rekao da je posvećen onima kojima u životu nije bilo dozvoljeno da budu ono što jesu, i da je to verovatno bila sudbina, ako ne nas samih, onda od nekoga nama bliskog. Kako se to osećanje „oživljava“ u liku poručnika Nidrigena, kojeg Vi tumačite?
Miloš Đurović: Na neke stvari ne možemo da utičemo. Ne znamo šta nosi dan a šta noć. Što bi rekao moj Nidrigen “nema predvidive budućnosti”. Ali u svakoj životnoj borbi, pa i u onoj u kojoj si drugačiji i svoj, i gde se boriš za svoje principe, glavno oružje, koje nikada ne smeš da položiš, je snažan duh.
LW: Da li možete da nam ispričate anegdotu kada je glumac Branko Janković okupio celu ekipu u kafani, povodom predstave?
Miloš Đurović: Nadahnut uspešnom probom, Branko je, uz čašicu, optimistično ponavljao i naglašavao: “Biće ovo dobra predstava!”.
Posle dugog i kvalitetnog, višečasovnog boravka došlo je vreme da se svedu računi.
Branko je insistirao da plati ceo račun karticom. Što zbog „Rosea“ što zbog nove kartice, desi se da je zaboravio šifru. U jednom momentu, revoltiran zbog neprestanog pogrešnog unošenja pin koda, Branko reče: “Ako i ovaj put ne bude tačan pin, neće biti dobra predstava. “
Kartica ipak nije prošla, a Branko je svakako rešio sve na drugi način.
Tako da koliko je predstava dobra ostaje publici da proceni.
Foto: Zoran Škrbić
