fbpx
Jelena Žagar, Slovenija; foto: Daniel Žagar

Lepota ekstremnog sporta

Sport u kome postoji veliki rizik od povrede i gde jedna greška može da dovede do fatalnog ishoda, omiljena je aktivnost  budućeg defektologa, Jelene Ranđelović. Biti deo prirode i prevazilaziti sopstvene granice fizičke izdržljivosti i snalažljivosti je ono što, naizgled nežnu ali izuzetno jaku i spretnu devojku, privlači. Jelena ima dugogodišnje iskustvo u planinarenju i koristi svaku priliku da ide u slovenačke, italijanske i austrijske planine. Tako je i ovog avgusta krenula na Škrltaticu. U razgovoru sa njom, saznali smo sve što bi trebalo da znate, ukoliko se uputite ka nekom vrhu.

Planinarenje je sport u kome se osvajaju planinski vrhovi, najčešće preko 2 000 metara nadmorske visine. Fizički veoma zahtevan i opasan, ovaj ekstremni sport je veoma privlačan onima koji vole izazov, osećaj koji budi adrenalin i prirodu.

Penjanje i spuštanje niz planinu je izuzetno naporno, zato svako ko bi želeo da se uputi u jedan takav pohod, morao bi da se valjano fizički pripremi i informiše. Neophodno je da se dobro orijentišete u prostoru i na mapi, bez koje ni slučajno ne biste smeli da krenete. Ako nemate iskustva, nemojte ići u planinu bez vodiča. Uvek proverite vremensku prognozu.

Pre nego što krenete u avanturu bitno je da se fizički pripremite kako biste bili u što boljoj kondiciji i da imate dobar balans. Za ovaj veliki napor Jelena se priprema tako što trči i odlazi u teretanu.  „Za planinarenje su neophodne jake noge i kondicija. Samo trčanje, trčanje… Ideš u teretanu svakodnevno dva meseca, da bi otišao na planinu. Veliki je trud, ali vredi.’’ Međutim, Jelena takođe kaže:  „Poslednji put kad sam bila na planini, primetila sam da mi je na 2 500 metara baš bilo teško. Mislim da je to zbog ređeg vazduha. Trebalo mi je vremena da se priviknem. Žičarom sam stigla do 2 100 metara i odatle sam krenula do vrha. Drugačije je kad kreneš postepeno od podnožja ili od 500 metara. Ovako mi je bilo potrebno da stanem i da se nadišem. To mi se ovog leta prvi put desilo.’’

U početku birajte kraće maršute i lakše staze. Na mnogim planinama možete krenuti od 1 500 metara nadmorske visine, a u tom slučaju će vam biti potrebno sat i po hoda do vrha. Ako krenete od podnožja biće vam potrebno, naravno, više. Bitno je da sve radite postepeno, kako bi učinili svoje telo izdrživljijim i sposobnijim da savlada duže hodanje i izazovnije putanje.

Čukla, 2006

Za planinarenje je bitno da imate adekvatnu obuću, kao i jaknu i ranac.  „Morate da imate preobuku. Potrebni su dugački rukavi u slučaju da pokisnete, ili ako vas uhvati loše vreme. Gore je uvek hladno, bilo da je leto ili zima. Uvek je potrbno nešto toplo. Čarape je bitno da menjate, jer ako krenete da se znojite onda će vas cipele žuljati.’’ – savetuje Jelena.

U zavisnosti od visine planisnkog vrha, kao i od visine sa koje krećete, bitno je da dobro proračunate koliko vam je potrebno zaliha vode i hrane.  „Dobro je jesti nešto što je jako kalorično, što daje energiju. Ponesite orašasto voće, banane čokoladice, sendvič, mesni narezak i izotonik. Najbitnije je od svega da imate dovoljno vode. Nama se jednom desilo da smo ostali bez nje, jer sam ja želela da se vratimo drugim putem, a ne onim kojim smo došli. Pošto je nekad dosadno da se vraćaš istim, koji je inače sigurniji, ja sam htela da se vratim drugim putem. I naravno nismo imali dovoljno tečnosti, jer je to nismo planirali. Bilo je mnogo vruće, obzirom da je tad bio avgust. Boga mi, bilo je gusto. Kad smo stigli u dolinu, popila sam litar ipo vode odjednom. Što mi se u životu nikad nije desilo. Posle smo nazdravili uz pivo.’’– priseća se naša sagovornica. U slovenačkim planinama postoje i kolibe gde možete da se odmorite, jedete i prespavate. Na meniju su kobasice, čorbe i slovenačko nacionalno jelo jota, koje prave od pasulja i kupusa.

Da biste stigli do cilja-vrha, potrebno je uložite veliki psiho-fizički napor, ali kad uspete, to je izuzetno zadovoljstvo. Kako je to biti na vrhu, Jelena nam kaže:  „Kad si na planini vidiš drugačiju prirodu. To je nešto što ne viđaš svaki dan, već moraš baš da odeš da bi video. Da se namučiš da dođeš dotle. Vidiš koliko je priroda divlja i da ne možeš da radiš sve onako kako si ti zamislio. Kad stignem do samog vrha pojedem sendvič i napravim tri-četiri fotke. Fotografije sa vrha nisu toliko zanimljive, jer ne vidiš ništa osim oblaka. Mnogo je hladno i vetrovito. Sunce baš, onako, peče. Tako i da hoćeš, ne možeš dugo da budeš na vrhu.’’

Iako je osvojila mnoge vrhove, ovog leta, Jelena nije uspela da stigne do željenog cilja, Škrlatice:  „Nismo stigli do vrha, jer smo išli na samo jedan dan. Hodali smo dvanaest sati. Danijel je sračunao i shvatio da ne može više. Do vrha smo imali možda još jedno dva sata. On se okrenuo i rekao da se vraćamo. Da ga nisam poslušala, ja sad ne bih bila ovde. Ne verujem da bih imala vremena da se vratim. Pogotovu što je i vreme počelo da se kvari. Krenuli smo da se penjemo u 4 i 30, a spustili smo se u 18 i 15.’’ Tog istog dana su poginule dve osobe. Jedan muškarac je izgubio ravnotežu dok je fotografisao, a drugi nije pratio mapu, pa je naišao na odron. Zato Jelena napominje: „Bitno je da imaš kartu i da pratiš postojeće oznake. Moraš da imaš orijentaciju. Ljudi to shvataju olako, kao hajde da se prošetamo. Obično je tako za Kanin, jer na njega možeš da dođeš žičarom do 2 100 metara, a posle do vrha imaš sat ipo. Međutim, tih sat ipo imaš baš da se namučiš. To je visina. To je divljina, a to ljudi ne shvataju. Ne možeš na tu visinu da ideš u natikačama.’’

Računajte da ćete po silasku, u zavisnosti od planine na kojoj ste bili, morati da se odmarate i po nedelju dana. Silazak je takođe naporan. Posebno je stresan za zglobove.

Jelena preporučuje period od maja do septembra kao dobar za planinarenje. U maju i junu još ima snega tako da je potrebna zimska oprema, a tada ima i lavina. U julu i avgustu ima dosta kiša. Tako da je najbolji septembar, jer je tad najstabilnije vreme. Zimi ume da bude lepo posle trećeg snega. Ako se odlučite za Sloveniju Jelena kaže:  „Triglav je najviši i veoma je popularan. Na njemu postoji i staza. Možda je samo poslednjih sat vremena penjanja malo opasnije i teže.’’ Naša sagovornica priznaje da je baš zbog toga ova planina nije toliko fascinirala.

 Jeleni je još ostalo da u Sloveniji osvoji Škrlaticu. Volela bi da ode i na Mont Everest, Montaž, Mont Blank i Materhorn.

Uprkos naporu i opasnosti koji su deo ovog sporta, Jelena kaže: „Ne može svako da se bavi planinarenjem, a to ga činim posebnim. Ne postoji ništa lepše nego kad dođeš gore. Kad si u gradu imaš gomilu problema. Kad si gore shvatiš… pa, čemu sve to. Shvatiš koliko su smešne brige oko toga kao što je npr kako si se obukao, kako izgledaš… Ne postoji ništa lepše od planinarenja. Sve sagledaš, bukvalno iz drugog ugla. Tamo sve drugačije izgleda. Tu si sam sa sobom. Shvatiš šta je zaista bitno u životu. Sve se obično vrti oko novca, ali to je potpuno nevažno. Postoje druge stvari koje su mnogo važnije i mnogo više vrede od onoga što inače vrednujemo u svakodnevnom užurbanom životu. Popneš se na vrh i tvoj je ceo svet!’’  

 foto: Danijel Žagar

More Stories
Izložba Sjedinjenje prirode