Vizuelni umetnik Izvanredni Bob: „Ko ume da čeka njemu sve stiže na vreme“

foto: Milica Kolarić

Iako kaže da je u novim medijima sve po starom, vizuelni umetnik, dizajner svetla, VJ Izvanredni Bob ipak nam donosi jedan novitet, svojevrsno osveženje u tradicionalnom izlagačkom prostoru. Već neko vreme, i ne još zadugo, do 7. oktobra, u našem gradu, imamo šansu da doživimo jedinstveno klupsko iskustvo u galeriji. Reč je o Bobovoj aktuelnoj izložbi „Remiks“, u Galeriji Poodrum u KCB-u, koju je ostvario u saradnji sa grafičkim dizajnerima Stefanom Unkovićem i Vladimirom Crvenkovićem, ali i sa fotografom Stefanom Danilovićem. 

U razgovoru sa Miroslavom Sretenovićem, poznatijim kao Izvanredni Bob, govorićemo, između ostalog, i o tome kako da i vi postanete aktivan učesnik u izložbi „Remiks“, da li je moguć život bez klabinga i kako to izgleda kada majstor svetla, rezident u klubu “Dragstor”, transformiše galerijski prostor u klub:

LW: Zašto da odmah na početku ne razrešimo misteriju – kako je Miroslav Sretenović postao Izvanredni Bob, čarobnjak svetla?

Bob: Bilo je to pre dosta godina u jednom predratnom saloncu na Vračaru. Ekipa malo starijih poznanika je organizovala nekakvu spiritističku seansu. Svi smo se skupili oko stola sa nekim kartama i džidža-bidžama, uhvatili za ruke, kad je iznenada sobu ispunila zaslepljujuća svetlost. Ja sam se prenerazio, ostali su bili pribrani, kad se na vratima ukazao on. On lično. Bio je to Lucifer. <<Luce>> i <<Fero>>, znači „onaj koji donosi svetlost“. Na toj seansi sam doživeo prosvetljenje, i tako da sam iniciran u Izvanrednog Boba.

Lepa priča, šta ne?

LW: U jednoj od najava povodom Vašeg stvaralaštva, u medijima su Vas opisali kao našeg najskupljeg dizajnera svetla, da li se tako i osećate? Ustvari, koliko je dug put tehničkog opismenjavanja, a koliko talent igra ulogu da bi se neko kao poseban izdvojio u Vašoj oblasti rada i stvaralaštva?

Bob: Totalno. Sve sam skuplji i skuplji, mada imam i sezonske popuste. Već dvadeset godina postoji trend samoobrazovanja, pa se uz određenu disciplinu čovek može i sam usavršavati. Praksa je od presudnog značaja, a proces učenja se nikad ne završava već se konstantno uče nove veštine, novi alati. Bolje je imati talent nego nemati, ali na kraju su rad i trud presudni.

Dragstor, foto: PROMO

LW: Kako biste opisali svoju nameru koju ste realizovali aktuelnom izložbom “Remiks” u Galeriji Poodrum u KCB-u, a koja je i povod našeg razgovora, pored onog očiglednog da ste klub doveli u galeriju?

Bob: Izložbu Remiks sam koncipirao kao mizanscen kros prostor zamišljenog kluba, koji ima i svoje tajne prostorije, mračne sobe, lounge room, tako da posetioci mogu da se muvaju i dožive različita iskustva na tom putovanju kroz walk-trough narativ. U baroknoj arhitekturi je hod bio pažljivo dizajniran, kao nivoi u igrici. Posmatrači su prolazili pored fontane, oltara, ispod kupole, i izlazili na pjacu. Tokom te šetnje priča se polako sklapala u celinu. Fokus nije toliko na samim radovima koliko na famoznom clubbing experience-u, iskustvu u klubu u kojem se spajaju i sinergetski nadograđuju muzika, vizuelna umetnost, zabava. Svetlosne instalacije stvaraju iluminaciju tog prostora, u kojem nema dnevnog svetla, čak ni dodatnog osvetljenja, već je to jedan vertigo koji usisava posetioce u sasvim drugu realnost, sažvaće ih i na kraju ispljune nazad u svakodnevicu. Pre par godina sam radio svetlosne instalacije za jedan klub, koji se hvalio da se nalazi „na drskoj lokaciji u centru grada“. Potrajali su svega dve nedelje. Remiks u Podroomu traje četiri, samo kažem.

LW: U okviru postavke u KCB-u, posetioci postaju i akteri, na koji način, i zašto je to važno?

Bob: U jednoj od prostorija je izložen expanded cinema rad, projekcja proširena ogledalima u beskonačnost. Svojom refleksijom u ogledalima posmatrači postaju učesnici tako da je kod ovog rada napravljeno i najviše selfija. Sem toga, ovih dana objavljujemo Instagram AR filter pa će zainteresovani moći i izvan galerije da produže svoje iskustvo i igraju se kao da su u klubu. To je važno jer danas posetioci kulturnih dešavanja nisu samo pasivni posmatrači već postaju učesnici. Trend fotografisanja na koncertima, koji neke nervira jer „u njihovo vreme toga nije bilo“, nam govori da ljudi žele da delić te atmosfere ponesu sa sobom, i mi im to omogućavamo. Klub je mesto gde se sudaraju teatar i bioskop, u kojem se učestvuje, a ko voli može i da posmatra.

Dragstor, foto: PROMO

LW: Recite nam više o saradnji sa Stefanom Unkovićem, Vladimirom Crvenkovićem i sa Stefanom Danilovićem, na izložbi u Podroomu?

Bob: Postoji zaverenička veza između grafičkog dizajna i dj-inga. Na našoj sceni ima dosta DJ-eva dizajnera, a dva koja se meni najviše sviđaju su Unkara aka Stevie Whisper i Vladica aka WC7. Pošto je remiks jedan od osnovnih postupaka u elektronskoj muzici, kao i kolaž i aproprijacija u vizuelnim umetnostima, ja sam digestirao njihove radove koje karakteriše farmaceutski dizajn Unkovića, i ornamntika Crvenkovića. Tu je takođe i fenomenalna fotografija našeg najboljeg fotografa noćnog života Stefana Danilovića sa festivala Apgrade, na kojem sam radio projekcije za Fabija Florida.

Sa izložbe Remiks, foto: PROMO

LW: Za trenutak bih se vratila u period nešto malo pre pandemije i na interesantan zaplet predstave „Granična lepota“ (2018), za koju ste Vi radili dizajn svetla. Komad je nešto između filozofskog teatra i tehno žurke, i govori o dvoumljenju aktera da li da se vrati svakodnevici ili da zauvek ostane u ekstazi kluba. Verujem da bi svako od nas izabrao klub, pa kako bismo tek danas gledali na to, kada smo osetili da svet u novoj normalnosti može da bude i bez žurki, kluba i možda čak i bez izvođačke umetnosti?

Bob: Srećom najcrnji scenario se nije obistinio, tako da klubovi ponove rade, a proteklu krizu smo prebrodili video striminzima, i jednom velikom izložbom. Zanimljivo je da su neki berlinski klubovi bili transformisani u galerije, kao Berghain, na primer. Nažalost, pandemija je napravilu desolaciju scene, tako da neki klubovi više i ne postoje, a dosta kolega je našlo drugu profesiju. Strah je iščekivanje nečeg što se još uvek nije dogodilo, i biti stalno u strahu nije zdravo. Za mene je smeh uvek delotvoran, jer „smeh je stanje napetog iščekivanja koje se iznenada svodi na ništa“. Trudim se da živim u ovom trenutku, ne okrećem se nazad, a nisam dalekovid pa gledam tu ispred sebe, sad i ovde.

Dušan, junak predstave ostaje enkapsulrian u klubu, u disocijativnoj fugi u tom pandemonijumu koji podseća na beskrajni after. Kritičari tehna kažu da on daje lažnu nadu u nešto što će doći, i da se u toj muzici svo vreme čeka nešto što nikako da dođe. Ne slažem se s njima. Ko ume da čeka njemu sve stiže na vreme. Granična lepota ima i svoju novu iteraciju kao prvi deo nove predstave Stevana Bodrože – „Tačka prezasićenja“, a drugi deo je komad „Izlaženje“, koji se takođe bavi klabingom. Premijera je već bila u Puls teatru u Lazarevcu, a 16. oktobra je u Bitef Teatru. 

LW: Da li jedan deo odgovara na prethodno pitanje o životu bez kluba i umetnosti možemo da dobijemo i u vašem filmu „Novi noj“?

Bob: Kako da ne. Svesni smo koliko je sve izgledalo kao odraz u crnom zrcalu. Nadam se da smo naučili nešto i izvukli pouke. Jedna od definicija ludila je da je to ponavljanje istih postupaka uz očekivanje drugačijeg ishoda. United We Stream inicijativa iz Berlina pod čijim okriljem su prikazivani i striminzi iz Dragstora na Arte televiziji, je bila namenjena pomoći klubovima, DJ-evima i DJ-kama, ali je deo donacija išao za spašavanje Mediteranskog mora u kojem je ugrožen život. Organizacija Kišobran je već rekla NE jednokratnoj plastici i na njihovim žurkama više nema plastičnog otpada. Robot Srećko, junak filma Novi noj, za grupu Roza, to pozdravlja glasnim škripanjem.

LW: Kao VJ ste rezident u klubu Dragstor. Šta je važno za jednu dobru žurku i kako biste predstavili to što radite u Dragstoru?

Bob: U Dragstoru radim dizajn svetla i video projekcije. Za mene je taj klub postao poligon za „kreativno iživljavanje“. Najčešći komentar koji sam dobijao od ljudi je da kad uđu u Drugstore i kad ih ošinu laseri i zapljusnu projekcije, je da se osećaju kao da su nekom muzeju. Za dobru žurku je važno da se ljudi osećaju prijatno i bezbedno, i da su dovoljno opušteni da se prepuste uživanju. Da svetla i reklame ne smaraju, da DJ nije sam u svom svetu, već da svi zajedno učestvujemo u jednom neponovljivom momentumu. Proteklih godina Drugstore se profilisao kao jedan od najboljih klubova u Evropi. Ugostili smo neka od najcenjenijih imena sa tehno scene, promovisali smo domaće autore na evropskim festivalima i u klubovima, producirali smo nekoliko izložbi i predstava od kojih je Granična lepota bila jedan od predstavnika Srbije na Praškom kvadrijenalu. Dvanaestog novembra po treći put gostuje Boiler Room.

LW: U svetu je, a polako to počinje i kod nas, sve više trend da se mešaju na primer kultura i visoka moda, itd? Ima onih koji negoduju, dok Vi svojim radom upravo spajate samo naizgled različite svetove?

Bob:  Hermetični svet „visoke umetnosti“ je postao vrlo dosadan i sterilan i polako se stvari menjaju. To se obično dešava po dekadama, pa su tako film, fotografija, grafički dizajn, moda, postali prepoznati, a sad je red došao na tehno kulturu, tako da se proteklih godina dogodilo mnogo izložbi, snimljeno je dosta dokumentaraca, i prave se predstave o klabingu. Uloga umetnosti i jeste uvek bila da ruši tabue i oslobađa, setimo se samo potresa koji su napravili pop art, dada, ili performans. Ako je Novi talas postao kulturno nasleđe, onda može i tehno.