Aerogel – materijal budućnosti

Zamrznuti dim ili čvrsti vazduh

Kada su se naučnici Semjel Stiven Kistler i Čarls Lernd, još davne 1931. godine, kladili oko zamene tečne supstance u gelu gasom, nije postavljeno pitanje da li je to moguće, već ko će prvi uspeti u tome. Već tada je postojala vizija o stvaranju nekog novog materijala.
U suštini, aerogel predstavlja gel kojem je odstranjena tečna komponenta, kroz proces “super-kritičnog” sušenja, i zamenjena gasom. S obzirom da gel nije moguće isušiti klasičnim putem, tj. isparavanjem, proces “super-kritičnog” sušenja je najbitniji za dobijanje ovog materijala. Zbog toga, aerogel izgleda kao da je od zaleđenog dima ili da je od vazduha koji je postao čvrst.
Prvi aerogel je kreiran od silikonskog gela. Semjel Stiven Kistler je kasnije stvorio aerogelove na bazi aluminiuma, hroma i kalaja. Aerogel na bazi ugljenika je kreiran tek u kasnim devedesetim godinama prošlog veka.

Zašto je aerogel tako poseban?

Uprkos svom nazivu, aerogel se po svojim fizičkim svojstvima veoma razlikuje od svog “imenjaka” – to je čvrsta i suva struktura. Ona će prilikom blagog fizičkog pritiska ostati nepromenjena, prilikom jačeg trajno će poprimiti pritiskom promenjeni oblik, a pri većoj sili, struktura će se raspasti poput razbijene staklene vaze. Aerogel je sjajan temperaturni izolator, jer praktično anulira sva tri načina transfera toplote – konvekcija, kondukcija i radijacija.
Ovaj materijal se zbog svojih svojstava već koristi u naučnim istraživanjima, ali i u svemirskom programu (najčešće za izolaciju svemirskih odela). Takođe, čestice aerogela se koriste i u slikarstvu, ali i u kozmetici. U Institutu za tehnologiju u Državi Džordžija, koristi se kao izolator polutransparentnog krova Instituta. Mnogo veću primenu ima u daljim istraživanjima novih materijala.