Kako je sistem francuske vojne obuke postao disciplina koja je sve popularnija na našim prostorima?
Ovu svojevrsnu kulturu snage, nastalu spontano početkom dvadesetog veka, svi znamo kao parkur. Za njegov nastanak zaslužna su dva čoveka, iz dva različita vremena, Žorž Eber i David Bele.
Francuski oficir Žorž Eber nije sačuvao samo svoj život tokom erupcije vulkana na ostrvu Martinik 1902. godine, već je spasao još 700 ljudi. Ovaj nemili događaj, u kome su do punog izražaji došli snaga tela i altruizam, mu je pomogao da spozna skrivenu moć ljudskog tela i uma.
Po povratku u svoju zemlju, Žorž Eber postaje profesor fizičkog i, na osnovu spasilačkog iskustva na Martiniku, formira novi sistem fizičkih vežbi koji je u sprezi sa veštinama afričkih plemena.
Novonastalu disciplinu naziva prirodni metod (méthode naturelle). Snalažljivost i lična snaga postaju prioritet i osnova novog sistema vežbanja.
Žorž Eber je smatrao da je njegov prirodni metod tu samo da prikaže, do krajnjih granica razvijenu, sposobnost koju je čovek već dobio po rođenju.
Parkur (parkour) je veština kretanja, čiji cilj je prelazak sa jednog mesta na drugo u što kraćem vremenskom periodu, prelazeći razne prepreke koristeći veštine svoga tela. Prepreke mogu biti razne, od kamenja pa do visokih zidova i kapija.
Tokom 80-ih godina 20. veka, David Bele dalje razvija filozofiju parkura, i formira parkur grupe koje se šire na okolne zemlje. Ova tehnika postaje standardni sistem francuskog vojnog obrazovanja i obuke. Danas je koristi i civilno stanovništvo, a mladi su upravo ti koji je praktikuju u rekreativne svrhe.
U biti parkura je fizička disciplina efikasnog prevazilaženja prepreka, uz trčanje, penjanje i skakanje. Ne zasniva se na konkurenciji i takmičarskom duhu. Ipak njen cilj predstavlja usavršavanje. To je rad na sebi kako fizički tako i umno, borba sa samim sobom, i prevazilaženje sopstvenih granica. Otud i njegova privlačnost i impresivnost.
foto:YouTube screenshot
