Mobilni telefon (ne) spaja ljude

Pisani mediji su puni naslova poput „Hajde da izađemo na kafu da zajedno gledamo u telefon“. Nije ni retkost da ljubavni par ode na koncert, a da veći deo vremena posveti mobilnom telefonu, slikanju događaja i postavljanju fotografija, video snimaka u realnom vremenu.

Kuckanje poruke u društvu, na ulici, u autobusu, nešto je za šta ljudi, a posebno omladina, ne misle da je pogrešno.

U „Sociologiji“ Entoni Gidensa stoji podatak, da je 1990. godine, u svetu bilo 11 miliona mobilnih telefona, a da je deset godina kasnije 400 miliona ljudi koristilo mobilne telefone. Prema istraživanju u 2014. godini, u svetu je proizvedeno 7,2 milijarde mobilnih telefona.

Mobilni telefon je u našu zemlju i živote ušao pre, otprilike, petnaest godina. Druženje sa njim je u početku bilo umereno, sve do pojave Internet aplikacija i primamljivih ekrana na dodir. Onda se u čovekovu svest uselila želja za lepim i „dobrim“ telefonom, koji je ubrzo ušao u kategoriju osnovnih ljudskih potreba.

Danas mobilni telefon koristimo kako bismo produžili posao nakon radnog vremena i ostali u kontaktu sa ljudima koje ne stižemo da vidimo. Uz pomoć telefona šaljemo e-mail, čitamo vesti, informišemo se o nekoj ulici, fotografišemo i snimamo događaje. Međutim, iako u velikoj meri korisne, ove mogućnosti su donele otuđenost i strah od interakcije uživo.

Primer za to je sledeći:
Ukoliko se pored nas zaustavi auto i vozač nas pita gde se nalazi određena ulica, osetićemo neprijatnost. Situaciju ćemo shvatiti kao neuobičajenu i imaćemo utisak da se iza toga krije neka druga, zla namera, (jer je vozač potrebne informacije mogao da sazna preko mobilnog telefona).

Međutim, višefunkcionalnost mobilnog telefona izaziva jednu ljudsku reakciju. Osećaj empatije, ali samo do određene mere. Malo ko će se odlučiti da pomogne osobi kojoj je pozlilo na javnom mestu, ali zato svest o drugima, i saosećanje, uvek probudi zvuk pada telefona, koji neretko izazove i krik okoline. Posmatrač je šokiran i njegov pogled i misao idu ovim redom: prvo pogleda u kakvom je stanju telefon, a zatim izraz na licu vlasnika iz kojeg zaključuje koliki je stres doživeo. U njemu se budi saosećanje, jer ne zna šta bi da se i njemu tako nešto desi.

Zašto ne pomažemo jedni drugima u nevolji? Razlog je strah, potreba da pobegnemo od krizne situacije, posebno kada je nečiji život u pitanju. Naučili smo da vladamo tehnologijom, ali zaboravili da reagujemo na život. Sve to je posledica brzog tehnološkog napretka, medijskog sejanja straha i laži, što kao rezultat ima emocionalni hendikep, nemogućnost zdravog rasuđivnaja, procenjivanja određene situacije i nedostatak poverenja.

Sve ovo je prava katastrofa. Zato na pad telefona gledajte pozitivno. Ukoliko je u pitanju vaš, osvrnite se oko sebe. Možda vas pogledaju neke lepe oči i sve postane divna emotivna priča.

Imajte na umu da smo svi željni razgovora, druženja i da se osećamo veoma usamljeno. Potrebno je samo da to i osvestimo.

Dok ste u kafiću, bioskopu, utišajte mobilni telefon. U pozorištu ga obavezno isključite i zaboravite da postoji. Budite u realnom trenutku i razgovarajte sa ljudima koje sretnete, pomažite jedni drugima u nevolji.

Ako nekome ispadne telefon, utešite osobu osmehom i rečima da nije vredno nerviranja. Pozovite je na druženje, jer tako SVE(T) nastaje.

Foto: freedigitalphotos.net