Izložba “Predatori” otvara se 4. februara u prostoru galerije Eugster || Belgrade, u Slobodnoj zoni Beograd, Viline Vode BB. Izložba prikazuje tapete umetnice Flake Haliti (rođena 1982, živi i radi u Minhenu), reljef umetnika Bojana Šarčevića (rođen 1974, živi između Bazela i Pariza) i skulpturu i instalaciju umetnika Saše Tkačenka (rođen 1979, živi između Zagreba i Beograda).
Izložba je otvorena do 26. marta, a radno vreme galerije je sreda 17-19h i subota 14-18h.
Kustoskinja izložbe je Natalija Paunić, a tekst je pisala Mira Gaćina, kustoskinja Muzeja savremene umetnosti u Skoplju:
„Svojim naslovom, izložba u galeriji Eugster || Belgrade otvara ključno pitanje našeg vremena, fokusirajući se na ulogu predatora koji navodno stoji na vrhu lanca ishrane. Možemo li, jednostavno, savremene odnose sa našim prirodnim okruženjima nazvati „predatorskim“; da li smo prešli iz potrošačkog društva u predatorsko? Ako je unutrašnji poriv predatora glad, koja glad nas vuče ka oštrom društvenom razdoru?
Kriza klimatskih promena nas, kao vrstu, ispunjava krivicom i ostavlja uplašenima pred mogućim ambisom, gde je najveći zločin ljudi predatorska sebičnost prema balansu prirode oko nas.
[..]
S druge strane, već tri godine čovečanstvo, koje bi trebalo da predstavlja vrhovnog predatora, ironično upada u ulogu plena; bivajući jedina vrsta koju juri jedan reprezent mikro-sveta (virus). Nesigurnost sa kojom se suočavamo kroz ovu ulogu izaziva nas da promislimo drugačije način na koji se suočavamo sa svetom.
Umetnici poreklom iz našeg regiona deluju jednako uznemireni pred ovim globalnim pretnjama. U protekloj dekadi, Balkan je proizveo novu generaciju umetnika sa posebnim senzibilitetom prema posledicama koje tu osetljivost i oblikuju. Dok su međunarodnoj sceni već poznata imena Bojan Šarčević i Flaka Haliti, još uvek treba da upoznaju i domaćoj publici poznatog Sašu Tkačenka.
Radovi koje ovde imamo su, dakle, manifestacija našeg sopstvenog iskustva sebe – šta tačno podrazumevamo pod suštinom ljudskog? U jednom od svojih tekstova iz 20. veka, Panofski pravi razliku između dugih istorijskih perioda posmatranja i analize čovečanstva (uloge i mesta čoveka). Antički period podvlači kontrast između ljudskog i onog što se smatra manjim – životinja; srednjevekovno poređenje prati liniju naših granica u kontrastu sa uzvišenim, duhovnim. Od renesanse do modernog perioda, tačka samorefleksije se pomera, dok danas, nakon polifonije postmodernizma, zbunjeni i iscrpljeni društvenim sistemom koji smo stvorili, tražimo nov pristup“.
