O „bajci zasnovanoj na istinitom događaju“
Film koji je, za mene, otvorio 51. FEST sezonu je „Zveri“. Debitovao je u Kanu, odneo je devet nagrada, uključujući i one za najbolji film i najboljeg reditelja. Špansko-francuski je, dakle nema greške, sudeći po onome što preferiram. Ili…
Pva scena mi je bila toliko mučna da sam imala utisak da traje beskrajno. Čak sam film preporučila šefici. Mislila sam da ne može biti loš, jer je dobio Goja nagradu (španski ekvivalent Oskaru). Šta sad da joj kažem kad me bude prekorila zbog tako naivne preoporuke?
Šta da napišem svima kojima sam obećala da će ih oduševiti, jer sam, neiskusno, preporuku zasnovala na osnovu svega čemu sam dosad svedočila u španskoj kinematografiji. Dođem mu kao neki insajder koji ima tajne formule i dojave za takve filmove. Brzo sam počela da se kajem zbog toga.
Razmišljala sam kako, ako išta ne podnosim, ne podnosim nulti završetak. A sada me još više nervira nulta i monotona radnja – ako takva postoji u dramaturgiji. Nikako da počne, ništa se ne dešava. I tako, prvih petnaestak minuta filma, pitam se šta radim tu.
A, onda BUM!
Niotkuda me priča uvlači u neki uvrnut svet. Navikla sam na špansku morbidnost, to mi nije smetalo previše. Odjednom, film počinje da mi se dopada. Zanima me kuda vodi ta, naizgled, obična priča. Hoće li se sukobi između likova razviti u nešto pompeznije.
„Zveri“ je film kom treba dati šansu, pustiti ga da se gradacijski odmotava.
Priča prati sredovečan franncuski par, Olgu i Antoana, koji se seli u malo selo kako bi bio u dodiru sa prirodom. Njihovo prisustvo rasplamtava bes žitelja koje ne zanima mnogo popularna zelena gradnja niti inovativna agrikultura. Oni bi pre uzeli novac i ustupili svoju zemlju za izgradnju vetrenjača, ali im Francuz (Deni Menoše) ne daje finalan potpis kako bi to sproveli. On je načitani naučnik koji u toj prirodi vidi samo lepotu koju ne bi prepustio kandžama kapitalizma. Tada meštane sela posebno zaboli ova problematika jer im, osim što im koči planove, već dovoljno osiromašene živote (u svakom smislu) kroji stranac. To dovodi do brutalnog nasilja.
Isprva deluje kao psihološki triler od kog se i sami naježite. Na tenutke je drama. Ima malo tragikomedije u svemu.
Film se bavi temom „sveprisutnog fanatizma, nepostojanjem dijaloga i potpunim neuvažavanjem druge strane“, kako su izjavili reditelj Rodrigo Sorogojen i scenaristkinja Izabel Penja.
Radi se o „bajci zasnovanoj na istinitom događaju“, tvrde oni. Da se naježiš. To je moj kompletan utisak. Da li bih ga pogledala ponovo? Bih. I vama preporučujem. Drugačiji je. Možda je jedinstven prava reč.
Ne može se izdvojiti neka posebna tema. Ima tu i filozofije o moralu, etici, ljubavi, prijateljstvima, međuljudskim odnosima, ljudskoj pokvarenosti, pohlepi i nemoći.
Zato prosudite sami i shvatite priču kroz prizmu sopstvenih emocija koje će vas, oscilirajući, obuzimati. I setite se ovog teksta kada odgledate finalnu scenu.
Kraj opravdava 137 minuta agonije.
Uloge tumače Marina Foa, Deni Menoše, Luis Sahera, Dijego Anido i Mari Kolom. Nagrađen je na brojnim svetskim filmskim festivalima.
Autor teksta: Dragana Daničić
