Bakšiš je zasnovan na istinitoj priči o tipičnom imigrantu, preduzetniku
Mislim da su kratkometražni filmovi nepravedno zapostavljeni. Kao rezervni fudbaleri koji uvek „greju klupu“.
„Bakšiš“ dokazuje da se u filmu može uživati bez prethodnog pritiska i očekivanja, bez mahnitog proveravanja i poznavanja glumačke ekipe ili „velikih faca“. Nešto poput vraćanja korenima – gledanju filma iz ljubavi prema filmu samom.
„Bakšiš“ sam odgledala dvaput, neplanirano. Prikazivao se pre filmova koje sam gledala u nastavku. Sada bih ovde dodala onaj emotikon što plače od smeha. Nije mi smetalo, jer traje samo šesnaest minuta, a vrlo je simpatična i vesela priča. Pomislila sam kako nekima nije dovoljno ni trosatno filmsko ostvarenje koje, bog zna kako, najavljuju kao remek-delo, a Katerina Tana je uspela sve da kaže za tako malo vremena. Dakle, ko ume, dosta mu je i nekoliko minuta.
„Bakšiš“, smešten u 1968. u Los Anđelesu, zasnovan je na istinitoj priči o tipičnom imigrantu, preduzetniku. Pratimo put ka njegovim snovima o uspehu. Priča o najranijim danima sada legendarnog restorana u Los Anđelesu, čiji je vlasnik imao skromno poreklo i nikada nije izgubio dodir sa svojom ljudskošću.
I ja ću biti kratka, bez preterane filozofije – nasmejaće vas i oraspoložiti. Treba nam više ovakvih ostvarenja.
Autor teksta: Dragana Daničić
