51. FEST, recenzija filma Tar
Kako je reditelj Tod Fil pišući scenario, na početku pandemije, za glavnog lika od početka imao na umu glumicu Kejt Blančet, otud i ne čudi što je sveprisutan utisak da je za uspešno izvođenje filma „Tar“ zaslužna pre svega njena, već nagrađena, maestralna gluma. Film o izmišljenoj ličnosti, ženi kompozitoru i dirigentu Lidiji Tar ima šest nominacija za Oskara, i narednih par dana biće prikazivan na programu 51. FEST-a.
Ako biste bili zainteresovani za „Tar“ očekujući da gledate ostvarenje poput popularnih biografskih filmova, onda ovo nije naslov za vas.
Prvi od razloga je to što je lik Lidije Tar, prve žene dirigenta Berlinske filharmonije izmišljen, iako nas kvalitetna naracija filma i uverljiva gluma Blančetove, za koju je dobila nagradu Zlatni globus, navodi da pomislimo da je u pitanju osoba preuzeta iz pravog života.
Drugi razloga je to što je u pitanju umetnički film, koji zbog svoje sporije radnje, i zbog, samo površno gledano, manjka akcije, kod publike, koja je naviknuta na svetlucavi holivudski spektakl, može delovati kao nezanimljiv i predugačak film.
Treći bi bio taj što govori o tamnoj strani ljudske prirode, i što preispituje osetljivu temu političke korektnosti.
„Tar“ je umetnički film koji govori o umetnosti i negativnoj strani moći, a ni jedno ni drugo ne poznaje pol, poreklo ili opredeljenje – što čitamo među kadrovima kao poruku scenariste i reditelja filma, Toda Fila.
Traje dva i po sata, sporijeg je ritma, i u njemu se smenjuju filozofski dijalozi s momentima samo prividno sporih scena, koje prikazuju turbulentne unutrašnje monologe, trenutke iz prošlosti koji grizu savest, što je i svojstveno žanru kome i pripada, psihološkoj drami.
Lidija Tar je lik koji, zbog svog pola i seksualne opredeljenosti – zainteresovanost za žene, i pozicije na čelu filharmonije, što je i dalje retkost u stvarnosti za žene, pokreće brojne polemike kod gledalaca, jer je prikazana u prilično negativnom svetlu.
Naime, poistovećena je s moćnicima koji zloupotrebljavaju svoj položaj kako bi se poigravali onima koji su pod njihovom palicom. Tim je prikazana i kao izuzetno ambiciozna osoba, koja sebi ne dozvoljava remećenje pažnje, čak ni onda kada su emotivne ili neke druge potrebe njenih najbližih saradnika i prijatelja u pitanju.
Naravno, u pojedinim kadrovima vidimo da Tarova ima osećanja ali da im ne dozvoljava da isplivaju na površinu niti da joj ni na koji način oduzimaju vreme. Jedino što ona intenzivno ispoljava jeste mizofonija (preosetljivost na određene zvukove, šum..)
Nešto što možemo da protumačimo i kao potcrtavanje njenog karaktera i kao njegov kontrast jeste jedan od ranih momenata u filmu, šivenje odela po meri, s velikom preciznošću i zanatskim umećem.
Izuzetno talentovana i fokusirana na rad, ali egocentrična i manipulativna, ona ne primećuju da se njen svet polako urušava i da će joj svi oni na koje je računala u jednom momentu ne samo okrenuti leđa već zabosti i nož. Na stranu to što biva optužena za zloupotrebu svog položaja i za seksualno uznemiravanje. U jednom momentu filma ona doživljava i fizički pad, direktno na lice, kao očigledan prikaz njenog gubitka oslonca i najzad kraha.
Film je naišao na brojne kritike koje se odnose na to što je u lošem svetlu prikazana žena na rukovodećoj poziciji, dok sama glumica Kejt Blanšet, u jednom od intervjua, na to uzvraća komentarom da moć ne poznaje pol.
U stvaranju osećaja realnosti ovoj fiktivnoj priči doprineo je i Nemac Florijan Hofmajster, direktor fotografije svojim odabirom načina snimanja. Za prvu scenu u filmu, u kojoj kompozitorku Lidiju Tar intervjuiše inače pravi novinar Adam Gopnik, koristio je tehniku snimanja iz jednog kadra kako bi se ostvario utisak da to zaista i jeste intervju uživo. Takođe, sličnim pristupom je snimana i još jedna od ranih scena a koja je značajna za dalji narativ filma, u kojoj kompozitorka predaje studentima na Džulijardu. Fotografija u filmu „Tar“ je poseban ukras ovom ostvarenju. U kontinuitetu, u njoj preovlađuju topli jesenji tonovi, tačnije braon nijanse u kontrastu s sivo-plavim momentima, a usklađene s akcentima u boji crnog vina. Sliku su upotpunili pažljivo odabran kostim i fantastična scenografija.
Film Tar je snimljen većim delom u Nemačkoj, u Berlinu i Drezdenu, ali i u Americi i u Aziji.
Nominovan je za Oskara u šest kategorija – najbolji film, režija, glavna ženska uloga, originalni scenario, fotografija imontaža. Bez sumnje, ovo ostvarenje polako potvrđuje velika očekivanja.
Jedino što u ovom filmu može da razočara jeste činjenica da je, uprkos uverljivosti, to ipak samo fikcija. Zar se tu i ne krije čar svake dobre priče?
