fbpx
Foto: Tijana Janković-Jevrić (Miss Stills Photography) // Sva prava su zadržana.

Slikar Petar Mošić: „O divnim bićima i zečjem kaputu“

Koliko je teško breme životinja stradalih zarad dekadentnih i bahatih zadovoljstava savremenog čoveka, kako to slikovito kaže umetnik Petar Mošić, saznaćemo na predstojećoj beogradskoj izložbi, pod nazivom „Ta divna bića“.

Dvanaest Mošićevih radova biće izloženo od 7. do 28. aprila u galeriji Lucida (Čika Ljubina 11). Svi oni, zajedno sa instalacijom kreiranom premijerno za ovo izlaganje, odgovor su na temu odnosa čoveka i prirode. 

Ljubavna priča, ulje na platnu

Ljudi i životinje oslikani su na portretima, Petrovog prepoznatljivog stila i tehnički nestvarno preciznog prikaza. Darovit i vredan slikar Mošić završio je doktorske umetničke studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a samo neka od njegovih priznanja su, na primer, nagrada Zadužbine “Momčilo Momo Kapor”, kao i proglašenje za jednog od najuspešnjih mladih umetnika koji su gostovali na ovoj međunarodnoj rezidenciji fondacije Glo’Art u Belgiji.

Petrove radove mogli ste da vidite i na raznim lokacijama van galerija u Beogradu, jer je u periodu između 2008. i 2013. godine bio veoma aktivan u oslikavanja murala.

Danas, akademski slikar Petar Mošić nam govori o novom ciklusu u svom stvaralaštvu, o nekim divnim bićima i zečjem kaputu:

Slikali ste velike formate, kao što su to murali, ali i minijature kojima je Vaša najnovija izložba i posvećena. Šta je veća muka, a šta je veće zadovoljstvo?

Petar: Za razliku od štafelajnog slikarstva, gde je proces stvaranja intiman i uglavnom zahteva neku vrstu izolacije umetnika kako bi se na što bolji način prepustio stvaralačkom procesu, oslikavanje murala predstavlja suštu suprotnost. Na primer, sama činjenica da radite na spoljašnjem zidu nekog objekta govori o tome da ste izloženi pogledima prolaznika, a zbog veličine same površine koju treba oslikati, često izrada murala zahteva da se u taj proces uključi više umetnika.

Hello Kitty, ulje na platnu, 10×10 cm

S druge strane, rad na malim formatima predstavlja veliki izazov za svakog umetnika, jer na malu površinu platna ili papira treba da unesete one likovne vrednosti i detalje koji su neophodni za neki dobar umetnički rad, a da ga u isto vreme ne opteretite količinom prikazanih „informacija“.I

Imate i još nešto novo, kada je izlaganje u pitanju, a to je kaput od plišanih igračaka, koji ste kreirali zajedno sa Aleksandrom Đurišić. Recite nam nešto više o ovoj zajedničkoj instalaciji, koju ćemo moći da vidimo na predstojećoj izložbi? Možda da i obučemo?

Petar: Izložba pod nazivom “Ta divna bića”, koja će javnosti biti dostupna u galeriji Lucida (od 7. do 28. aprila), predstavlja nov ciklus u mom stvaralaštvu. Publika će imati priliku da pogleda dvanaest dela koja se bave problematikom odnosa čoveka i prirode i po prvi put ću se predstaviti i  umetničkom instalacijom u obliku kaputa koji je sačinjen od šezdeset sedam plišanih zečeva.

Kaput je težak 20kg. foto: Miss Stills Photography

Ova zahtevna instalacija koja je nastala u saradnji sa Aleksandrom Đurišić je inspirisana kompleksnim i višeslojnim odnosom čoveka prema životinjama.

Kaput koji je sačinjen od plišanih zečeva je poprilično težak, i svako ko pokuša da ga obuče će osetiti njegovu težinu, od skoro 20 kg. Težina samog kaputa simboliše breme stradalih životinja zarad dekadentnih i bahatih zadovoljstava savremenog čoveka.

Novinarka Aleksandra Đurišić u kaputu. foto: Miss Stills Photography

Koja je simbolika zeca? Na Vašim portretima česti „gosti“ su životinje, koje i zašto?

Petar: Od davnina zec ima puno simboličkog značenja. Zec je univerzalan simbol plodnosti, podmlađivanja, uskrsnuća, intuicije, ponovnog rođenja i narodni simbol stidljivosti, introvertnosti, oštrog uma, brzog bega i kukavičluka.

Svi zečevi idu u raj, ulje na platnu

Povezan je sa nizom mitova iz mnogih različitih kultura i čest je motiv u umetnosti. Simbol zeca zauzima značajno mesto i u hrišćanstvu, gde osim simbolike plodnosti i požude, predstavlja i simbol novog rađanja života. Odatle i jasna povezanost zeca, proleća i najradosnijeg hrišćanskog praznika Uskrsa. Iz tih razloga su dva moja rada, jedna slika na platnu i jedna instalacija, inspirisana ovim divnim bićem.

Poslednjih godinu i po dana se bavim problematikom odnosa čoveka i prirode.

Mošić Petar i slika “Svi zečevi idu u raj”, foto: Miss Stills Photography

Životinje su za nas hrana, ugodno društvo, statusni simbol, ali i doživljaj prirode. Svedoci smo da sve više udomljavamo i mazimo životinje, dok se istovremeno beleži ogroman porast potrošnje mesa i upotreba krzna na globalnom nivo. Takav pomalo šizofren odnos čoveka prema životinjama (i prirodi generalno) me je inspirisao da svoje viđenje ovog fenomena predstavim kroz novu seriju radova, gde su prisutne razne predstave životinja: od majmuna, pasa, mačaka, preko zečeva do raznih insekata i sl.

Da li ljudi, ne mislim ovde na stručnu javnost, prepoznaju to što želite da svojim radovima provocirate, poručite? Kakvi su obično komentari

Petar: Bez obzira što su ponekad teme koje obrađujem kroz svoje slike i crteže sumorne i teške, publika ima odličnu reakciju i razumevanje za moja likovna predstavljanja određenih negativnih društvenih pojava. Pa, čak i kad sam se kroz svoja dela bavio osetljivom problematikom koja se odnosila na zlostavljanje dece i njihovo odrastanje u surovom savremenom društvu, nikad nisam nailazio na negodovanje ili nerazumevanje od strane onih koji bi se našli ispred takvih likovnih rešenja. Verovatno zbog toga što sam uvek osećao veliku odgovornost da ozbiljno pristupim bilo kojoj temi, te sam strogo vodio računa da radovi ne prerastu u brutalne i nasilne scene.

Nikad više, ulje na platnu

S druge strane, dela su morala da budu dovoljno provokativna kako bi posmatrače podstakla na razmišljanje o problemu koji je prezentovan na samom umetničkom delu. Posmatrajući moja dela publika zaista ume da oseti i ceni takvu vrstu moje posvećenosti i predanosti, kakva god tematika mojih radova bila u pitanju. Oduvek sam pažljivo slušao svaki komentar koji je bio upućen meni ili mom stvaralaštvu i još pažljivije sam ih selektovao. Umetnik mora prvenstveno da veruje u sebe i svoj rad kako bi mogao da probere one komentare ili savete koji će mu pomoći u radu i karijeri.

Nedavno ste se vratili iz Trebinja, gde ste imali retrospektivnu izložbu u Muzeju Hercegovine. Kako je njihova javnost reagovala na Vaš rad?

Petar: Imao sam tu čast da sam kao prošlogodišnji učesnik međunarodne kolonije „Kolo“ u Trebinju osvojio nagradu kao najbolji gostujući umetnik te kolonije. Dve slike na platnu, koje su nastale za tu priliku, proglašene su za najbolje radove od strane stručnog žirija i postale su deo stalne kolekcije Muzeja Hercegovine. Usledio je i poziv iz Muzeja da samostalno izlažem, što je i bilo realizovano u martu mesecu 2021. godine.

Saradnja je protekla zaista divno i po prvi put sam osetio da sam kao umetnik bio maksimalno ispoštovan od strane neke kulturne institucije. Svečano otvaranje moje retrospektivne izložbe u muzeju je proteklo savršeno, sa velikim odzivom publike ali i njihovih medija.

Trebinje je inače poznato kao mesto koje vas osvoji svojim prirodnim lepotama, atmosferom, divnim i srdačnim ljudima. Iz tog razloga se veselim ponovnom odlasku u Trebinje već u junu mesecu, kao učesnik ovogodišnje kolonije ali i član žirija za odabir budućeg nagrađenog umetnika kolonije „Kolo“ u 2021. godini.

Za sebe kažete da ste umetnik realizma, i da se bavite problematikom savremenog čoveka. Na koji način? Koje sve pojave u društvu, pojedincu likovno tretirate? To mora da je plodno tle za nastanak novih radova, zar ne? 

Petar: Oduvek sam težio da se tehnički usavršavam kako bih kroz likovni prikaz određene teme najbolje dočarao „neopipljive“ stvari kao što su atmosfera i suptilna simbolika. Zbog toga je realizam kao likovni pravac od samog početka bio moj izbor. U tom načinu likovnog izražavanja video sam svoju mogućnost da se na najbolji mogući način izrazim kao umetnik. Sebe smatram umetnikom čija su dela društveno angažovana kao oblik kritičkog odgovora na svet u kome živimo, dok stručna javnost moje umetničko izražavanje svrstava pod termin “metafizički realizam”.

Inspiraciju pronalazim u ljudima iz okruženja, društvenim kretanjima i dešavanjima na globalnom nivou.

Prikazani portreti i njihovi pogledi sa svojim simboličkim naznakama ukazuju na problematičan položaj individue i na suštinski važne teme neutemeljenih vrednosti modernog društva, u kojem se polako gubi ideja o tome šta je dobro, a šta loše, ali i doprinose onom aspektu likovnih umetnosti koji je društveno angažovan, kao oblik kritičkog odgovora na svet u kome živimo.

Na Vašim slikama svetlo je, takođe, jedan od elemenata koji imam izuzetno mesto u Vašem slikarsku, rekla bih. Kako birate štimung? I šta je starije, model ili atmosfera koju želite da stvorite?

Petar: Dela Rembranta i Karavađa su mi bila velika inspiracija i primeri vrhunske likovnosti kroz čitavu istoriju vizuelnih umetnost. Zbog savremenih motiva koje obrađujem, za većinu mojih slika se ne stiče utisak da vuku korene iz renesansnog i baroknog slikarstva.

Međutim, ako se pažljivo pogledaju, ta stilska i istorijska konekcija se ogleda upravo u načinu kako slikam, kadriram, dočaravam atmosferu… Kao umetnik veliki značaj pridajem dočaravanju određene atmosfere tokom realizacije nekog dela, jer upravo takvi momenti na slikama ili crtežima su pokazatelji  koliko ste vešti da uz pomoć likovnih elemenata dočarate „neopipljive“ stvari.

Ko su modeli? Da li su to ljudi iz života ili likovi koje ste sami osmislili? 

Petar: Za razliku od starih majstora kojima je u prikazivanju portreta prioritet bio da prikažu karakter, društveni status i verodostojnost portretisanog, moji portreti imaju i jednu drugu dimenziju –  emociju sa snažnom porukom. Prikazane portrete na mojim delima treba doživljavati kao komunikacijski kod preko kog je dostupan određeni dijapazon ličnih razmišljanja i kolektivnih opsesija. Ni za mene kao autora – a ni za moju umetnost – nije bitan identitet portretisanog, već kakav je zaplet moguće izvesti kroz portretne konstrukcije.

Kažu da Vaše slike, nakon što ih oslikate, vrlo brzo odlaze iz Vašeg ateljea. Da li postoji neka koju ste ostavili samo za sebe? Ili će ta tek doći?

Petar: Spadam u one umetnike koji zaista brzo prodaju svoja dela i za čije radove vlada veliko interesovanje kako među ozbiljnim kolekcionarima tako i među ljudima koji se prvi put susretnu sa mojim slikama i crtežima. S druge strane, moje slike imaju ozbiljnu cenu koja nije pristupačna svakom zainteresovanom kupcu, ali i pored te činjenice sva svoja dela brzo prodajem.

Kasper, ulje na platnu

Posebno sam ponosan na slike koje se nalaze u javnim prostorima ili javnim kolekcijama savremene umetnosti, kao što su muzeji, hoteli, razne firme, advokatske kancelarije, jer su ta dela dostupna pogledima prolaznika. Iz tog razloga nemam ni jedno svoje delo koje sam zadržao za sebe, a i ne osećam potrebu da se kao umetnik vezujem sa svoje stvaralaštvo.

Svima nam je uvek interesantno da pitamo slikara koliko mu je vremena trebalo da naslika jedan rad, pogotovu tako detaljan kao što je Vaš. Međutim, možda bismo imali jasniju sliku kada bismo se zapitali koliko je potrebno godina učenja, vežbanja da neko ko je po prirodi talentovan, postane tehnički vešt i produktivan u slikarstvu?

Petar: Slikarstvo je zanat koji se neprestano uči i usavršava. Koliko god da ste talentovani, ako ne radite na tome da usavršavate svoje veštine, desiće vam se najgora moguća situacija koja može da zadesi nekog umetnika, a to je stagnacija u umetničkom razvoju.

Foto: TIjana Janković-Jevrić (Miss Stills Photography) / privatna arhiva umetnika