Vajar Ivan Gračner: „Skulpture govore o mom životu“

Ivan Gračner
Ivan Gračner; foto: Tijana Janković-Jevrić

Dve decenije svog stvaralaštva Ivan Gračner predstavlja u „Poprečnom preseku/Intersection“ – monografiji i izložbi

Od svojih Slovenaca poneo je prezime i preciznost izrade, a od svojih Makedonaca tamnoputost i dar za umetnost. Ipak, ono što je Ivana Gračnera (1975) možda i ponajviše odredilo kao umetnika koji stvara, pre svega, u drvetu, jeste to što je rođen i odrastao u Trsteniku, u gradu okruženom planinama i šumama. Mada, kako kaže, ima tu i genetike. Preci su mu bili stolari. 

Ivan Gračner
Ivan Gračner auto-portret; foto: Monografija “Poprečni presek” – Miroslav Petrović

Bliskost s prirodom i toplinu drveta Gračner prenosi i u gradski ambijent, a u svojim skulpturama čuva stare vrednosti tako što koristi i reciklirani metal, praveći između 35 i 40 dela godišnje. I tako već više od dve decenije. 

Ne mareći mnogo za mišljenje drugih, Ivan je predan svom načinu. Nakon 400-500 skulptura koje se nalaze u muzejima, na javnim površinama i u privatnim kolekcijama, kod nas i širom sveta, visokoproduktivni srpski vajar danas pravi presek učinjenog, i to nam predstavlja u okviru aktuelne izložbe „Poprečni presek/Intersection“ u Kući legata do 18. oktobra, a koju prati i istoimena monografija.

Snimatelj virtuelne posete izložbi je Bisera Jevrić (8,5 godina)

Na „Poprečnom preseku“ smo se i našli sa Ivanom kako bismo razgovarali o vajarstvu. Ujedno smo saznali da umetnik voli i muziku, što znači da ga možete videti i u spotu grupe „Naked“, kao i jednu posebnu zanimljivost a to je da je vajar bio pasionirani čitalac stripova.

Ivan Gračner
Ivan Gračner; foto: Tijana Janković-Jevrić

Kako je Ivan zavoleo drvo, zašto su njegove skulpture najčešće u paru, i šta znači za umetnika da ima i zanat u rukama – koji bi voleo da prenese svojim sinovima Vuku i Gvozdenu, govori nam višestruko nagrađivani magistar vajarstva Gračner:

LW: Verujem da bi bilo najinteresantnije da već na početku kažemo kako ste se, i zašto odlučili da u svom stvaralaštvu koristite konkretno drvo i metal kao materijale?

Ivan Gračner: Dugo sam ja razmišljao o tome – zašto? Stalno se pitamo zašto sve ovo uopšte radim. (osmeh)

Možda je donekle presudilo i to što je moj pradeda bio stolar. A, i deda isto. Tako da ima tu tih momenata, te genetike. Ipak, pre svega, to je zato što sam iz Trstenika. Tamo je sve gora, šuma. 

Ivan Gračner
Ivan Gračner; foto: Monografija “Poprečni presek” – Miroslav Petrović

Inače, kamen je mnogo lakše raditi nego drvo!

Razlika je u tome što kamen, kada je kompaktan, u masi, ti ga samo narezuješ, samo ga skidaš. Kod drveta je to malo drugačije. Imaš i godove, rupe, šupljine i ne možeš samo dletom da ideš, kao što bi to radio u kamenu. 

Kada sam mojim vajarima, koji rade kamen, dao drvo, rekli su mi: „Nemoj, molim te, više da nam daješ.“ 

LW: Koje su to vrste drveta koje koristite, i u čemu se sve ogleda njihova simbolika?

Ivan Gračner: Hrast je majka materijala, kako za obradu tako i prema svojoj staroslovenskoj simbolici. Pored njega je, kao sledeća princeza, bagrem i to crni, a zatim, tu je i kruška.

Orah mi često nude. Međutim, znate ono da ispod oraha, kad ga posadite, tu ništa ne raste? Ima on tu svoju kiselinu koja je nezgodna, pa mi čak i lično mnogo smeta kad je osetim kada se oslobodi u vazduhu tokom obrade. 

Tu su i lužnjak i kitnjak…  jednostavno, hrast najviše volim, pa ga imam dosta u eksterijeru, jer s zaštitom može da traje dugo. 

Ivan Gračner
Ivan Gračner i “Životne vertikale”; foto: Tijana Janković-Jevrić

Ovde na izložbi, na primer,  imam izložen rad „Par“ iz ciklusa skulptura „Životne vertikale“, koji je nastao od dve zrele hrastove grede iz nekadašnje kuće majke pesnika Milana Rakića, koje su stare 150 godina.

Moj prijatelj veliki, arhitekta Dragiša Dautović, koji živi u istom dvorištu gde je nekada bila ta kuća, sačuvao je te grede od majstora koji su je rušili nekadašnji dom Rakićevih. Tako je očuvan deo te kulturne istorije, da živi u komadima drveta, u mojoj skulpturi.

Inače, u svom stvaralaštvu stalno težim ka prikazivanju tog odnosa muško-žensko. Otud par.

Moje skulpture pričaju o tome šta se dešava u mom životu, ali i korespondiraju s društvenim aktuelnostima.

LW: Materijali u kojima vajate svoje skulpture već više decenija, čine Vaš rad i ekološki osvešćenim, da tako to kažemo, a to je bio Vaš izbor još mnogo pre današnjeg trenda da umetnost sadrži i taj osvrt na ekologiju? Tu ima i momenata reciklaže, zar ne?

Ivan Gračner: Materijale koje nabavljam na otpadima su stari metali originalne boje, koju na skulpturama zadržavam kao takvu. Ne bojim je svežom bojom, zbog toga što se moj rad ogleda upravo u očuvanju tih starih vrednosti. Jednostavno, skulptura tako ima dušu.

Ivan Gračner
Ivan Gračner; foto: Monografija “Poprečni presek” – Miroslav Petrović

LW: Skulpturi se posvećujete jednako bez obzira na njenu veličinu, uz trud da je pripremite na to da ona što duže traje. Šta se dešava onda kada napravite skulpturu visine devet metara, a ona izgori? To je slučaj svake godine sa „Devetkom“, Vašom skulpturom na Festivalu Dev9t u Ciglani, koja „živi“ samo devet dana, a onda je spale.

Ivan Gračner: U principu, ja svoje skulpture ne palim. Jao, kad se to desilo, te prve godine, svašta sam im rekao. (osmeh)

Festival počinje 2015. godine, „Devetka“ prva, pravim je po pozivu organizatora – inače, to su mi sve drugari, i Viktor, i Dule… 

Naime, izazov je bio da napravim nešto što je bilo visoko devet metara, a da ujedno i bude sigurno i bezbedno svih devet dana festivala. 

Ekipa Devetke je pre svega toga bila na festivalu “Burning man”, u severozapadnoj Nevadi, u Black Rock pustinji. Tamo, sve što se napravi, a to su megalomanske strukture, sve se pali. Otud i njima ideja da se pali i naša „Devetka“, na kraju festivala u Ciglani, gde mi se nalazi i moj radni atelje.

Iako smo u početku oko toga imali nesuglasice, na kraju smo se sporazumeli, i od tada se svake godine moja skulptura Devetke pali. Nisam bio za to, ali to je jednostavno performans. Postalo je šou, i nekako svi to vole.

LW: Da li ste do sada zasadili neko drvo?

Ivan Gračner: Da, jesam. Međutim, po mom mišljenju, ne dovoljno.

LookerWeekly magazin Oktobarski salon 2022 baner

LW: Vajarstvo zahteva i majstorstvo, zanat i alat. Koliko je u tom smislu važno da je autor nekog dela i fizički, manuelno u njegovom nastanku prisutan,  a ne samo konceptualno? 

Ivan Gračner: Još dok sam studirao shvatio sam da moram da naučim sam sve.  Čekao bih na starijeg studenta da dođe da mi zavari nešto, da bi taj zavareni deo odmah sutra otpao. 

Ako pošalješ tehnički crtež da ti majstori to obrade, to bude perfektno, ali nema dušu. Dok ga ti ne završiš, dok ne osetiš sve te nepravilnosti, nema od toga ništa.

Nema duše!

Bitno je da svaki komad provučeš kroz svoje ruke, bez obzira na njegovu veličinu. 

Bravari su egzaktni, pedanti, profesionalci… ali to nije to. S druge strane imaš i ove konceptualiste koji ne znaju ekser da ukucaju.

Za razliku od mladih danas, koji ne žele da se prljaju, ja sve radim sam.

Želja mi je da umeće prenesem i sinovima Vuku i Gvozdenu, kako bi održavali sve te skulpture.

LW: Šta je to još onda, pored pomenutog konkretnog zanatskog, što Vas je inspirisalo da zavrnete ruke i vredno stvarate svoju umetnost?

Ivan Gračner: Prof. Zorica Janković!

To je najbolja profesorka vajarstava, najbolji pedagog. Supruga čuvenog profesora i dekana na Fakultetu primenjenih umetnostima Miodraga Živkovića, autora brojnih spomenika –  „Spomenik streljanim đacima i profesorima V/3 u Kragujevcu“, spomenik Bitke na Sutjesci na Tjentištu… 

Ona te prva očita, pa te baci u orbitu. Znala je da mi studenti s kraja devedesetih nismo imali sredstava, pa nam je davala novac za materijal kako bismo završili skulpture, uz uslov da to uradimo na vreme. 

U današnje vreme se zaboravilo na pedagogiju, a o etici da i ne pričamo. 

LW: Tokom razgovora, nazivom smo istakli nekoliko konkretnih dela, pa me zanima na koju posebnu skulpturu biste nam još skrenuli pažnju u ovom trenutku?

Ivan Gračner: Balkanski totem. Veoma zanimljiva priča…

Ivan Gračner
Ivan Gračner, Balkanski totem; foto: Monografija “Poprečni presek” – Miroslav Petrović

Nemamo nikakve zapise koji se odnose na staroslovenske toteme. Zato sam ja napravio jedan, ne samo srpski već balkanski totem.

Inspiracija za to mi je bila jedna stara izreka „Kum je kumu sekirica“, koja postoji ne samo kod nas, nego i u regionu. Proverio sam.

 Znam da u Srbiji ima i boljih stvari, ali ovo je naša balkanska realnost. 

LW: S obzirom na to da je ovaj intervju povodom Vaše aktuelne retrospektivne izložbe, na kojoj je prikazano 70 skulptura i objekata, šta bi ste Vi rekli o svom dosadašnjem stvaralaštvu, o “preseku”?

Ivan Gračner: Imao sam želju da za života napravim sebi monografiju, jer ako sam ne napraviš niko drugi neće. S tim što nisam hteo klasičnu monografiju. Jednostavno sam hteo da ostavim trag.

Ivan Gračner
Ivan Gračner monografija; foto: Vladimir Jevrić

Dešavalo se da, posle nekih izložbi, zbog malog tiraža, ni ja na kraju nemam te kataloge. U ovoj monografiji „Poprečni presek/Intersection“ nalaze se fotografije skulptura i objekata koje je fotografisao moj najbolji fotograf Miroslav Petrović. Moj Mikica, „old school“. 

Ivan Gračner
Ivan Gračner monografija; foto: Vladimir Jevrić

Na izložbi ima oko 70 radova, ali sam do sada prodao između 400 i 500 skulptura. Mnoge nisam stigao ni da fotografišem, jer su tako brzo otišle iz mog ateljea.

Ivan Gračner
Ivan Gračner monografija; foto: Vladimir Jevrić

Jedan od retkih radova koji je ostao u mom vlasništvu, i ostaće najverovatnije tako i dalje, jeste moj diplomski rad, koji možete da vidite u Kući legata na izložbi, a to je „I’l će mi život biti cveće i’l mene više biti neće“ iz 2002. godine, za koji sam tada dobio i Nagradu kongresa srpskog ujedinjenja na diplomskoj izložbi. 

Ivan Gračner
Ivan Gračner, diplomski rad iz 2002. godine; foto: Tijana Janković-Jevrić

Dok sam bio mlađi takođe sam i slikao, ali su skulpture bile te koje su privlačile više pažnje kolekcionara. 

Ivan Gračner
Ivan Gračner; foto: TIjana Janković-Jevrić

Sve u svemu, nakon ovog „preseka“, što se mene tiče moje plan je taj da ću raditi i dalje, do kraja.

Dok sam živ radiću.

Foto: Tijana Janković-Jevrić // Miss Stills Photography