Dramski i muzički umetnik Ivan Bosiljčić će danas održati prvi od tri koncerta u Mts Dvorani, a specijalno za Tanjug je rekao da je višeslojni muzički projekat “Naše veče” njegovo parče umetničkog sveta. Ostala dva koncerta on će održati 5. i 13. aprila na istom mestu.
Svestrani umetnik Bosiljčić je, mada to malo ko danas zna, karijeru počeo kao muzičar, dok je odrastao u rodnom Užicu, te je bio pevač rokerskog benda “Rok apoteka”, koji je u poslednje vreme veoma aktivan i obnovljen, stacioniran u Novom Sadu.
Ipak, sudbina ga je odvela ka drugoj vrsti scene – pozornice.
Tako ga put vodi u glumu, ali pretežno u mjuziklima, kao stalni član Pozorišta na Terazijama gde je ostvario velike i značajne uloge, prvo kod reditelja Vladimira Lazića – “Cigani lete u nebo”, onda kod Kokana Mladenovića – “Čikago”, “Zona Zamfirova”, “Maratonci trče počasni krug”.
Sve to mu nije bilo dovoljno, već se odlučio još pre 15 godina da napravi svoj autorski projekat naziva “Naše veče”, koji i danas traje u različitim oblicima.
Možda je nekad glumcu teže da se otisne u solo projekat, iz uloge umetnika koji je deo jednog sistema, predstave, serije, filma, te da postane sam svoj autor.
“Sada sa ove distance vidim da je to bilo veoma korisno za taj trenutak, te 2009. godine. Tada sam bio u piku medijske pažnje, zbog televizijske produkcije, pozorišnih predstava u kojima sam igrao, sa tim su dolazile i nagrade na festivalima. I neko bi rekao da tu uopšte nema mesta ni za šta drugo, posle jednog takvog tempa. Medjutim, ja sam baš tada poželeo da napravim nešto svoje”, otkrivao je Bosiljčić za Tanjug sam razvojni put svog uspešnog projekta.
Kako je naveo, “Naše veče” je spoj svega onoga što on voli, koncert, poezija, dramski monolozi, “upakovano” u jedan umetnički sistem ili mehanizam, koji se očigledno publici veoma dopada.
Glumac je bio svestan da sve to što mu se dešava, takva popularnost u pozorištu (“Cigani lete u nebo”, “Čikago”) ili u TV serijama (“Ranjeni orao”, “Stižu dolari”, “Ljubav i mržnja”), zapravo “jedan – momenat, koji je sistem dozvolio”.
On je razmišljao o toj mogućnosti da ta slava može veoma brzo da prodje, kao što je i došla.
“Zato sam želeo pod hitno sebi da pokažem tu sposobnost, da ako se desi da odjednom sve stane, ja imam od čega da živim, a to je da živim kao umetnik. I ja sam tada napravio autorsko veče, uz punu podršku ozbiljnih kompozitora, lektora, poznavaoca književnosti, i simfonijskog orkestra”, naglasio je popularni glumac i uveliko pevač.
Umetnik je podsetio da je pre 15 godina u istom sastavu, u pratnji Simfonijskog orkestra i umetničkog ansambla Ministarstva odbrane “Stanislav Binički” izveo svoje prvo “Naše veče”.
“Šta je meni to značilo? Dugo je meni trajala ta visoka produktivnost, ali kada je naišao period gde se javnost okrenula ka drugima, ili su reditelji otišli na drugu stranu, ja sam zapravo imao svoje parče umetničkog sveta”, objasnio je Ivan Bosiljčić za Tanjug.
Junak TV serija “Nepobedivo srce”, “Greh njene majke”, “Urgentni centar” je istakao da u potpunosti razume glumce koji odlaze u producentski svet, kada postanu reditelji, ili počnu da pišu, pokažu se kao scenaristi.
“Sve je to zato što je pozicija glumca u suštini veoma rovita i osetljiva. Stalno zavisimo od drugoga, da li će da nas zovu, izaberu. Zato mislim da su izvanredni uspesi svakog ko je imao mogućnost da ostvari autonomnost u tom smislu, eto u poslednje vreme Gordan Kičić sija u tom svom parčetu sveta, pre toga Dragan Bjelogrlić, i mnogi drugi. U ovom trenutku ovo su moji dometi, moja mala oaza, a nisam očekivao da će da traje ovoliko dugo”, priznaje Bosiljčić, ali se onda osvrnuo na period kada je želeo da završi sa svojim projektom “Naše veče”.
Bilo je to kada se približio jubilej od 50 izvođenja, i sa tom brojkom je želeo da se oprosti od publike, zaokruži jednu celinu, period, segment profesionalnog života i nastavi svoju karijeru glumca u pozorištu i pretežno na televiziji.
Ipak, u međuvremenu se predomislio i vratio se u “Naše veče” pod različitim nazivima, kao “Još samo par stihova za nas”, te je projekat izvodio na mnogim scenama naše zemlje i šire.
U Beogradu imao je te programe na velikoj sceni Opere i teatra Madlenianum, u Letnjoj bašti Studentskog kulturnog centra, bivšem Domu sindikata kome se sada opet vraća.
“Puno sam razgovarao na tu temu, o svojim izborima sa iskusnijim kolegama. Postojao je jedan broj ljudi koji su me savetovali da što pre završim sa tim, jer je njihova teza da čovek treba da se profiliše. Taman kada sam ja poverovao u to, stigla je jedna grupa ljudi koji su rekli sasvim suprotno “ma kakvo profilisanje, zašto bi sebi uskraćivao bilo koji od svojih talenata”. Ako ti je Bog dao toliko talenata, ti si dužan da sve to ispituješ”, smatra glumac i pevač.
Onda je on stao i razmislio, te kako se setio priče o talentima iz Jevanđelja, pomislio je da to sve može biti istina.
“Talenti ako ih ne razvijaš, mogu da se okrenu protiv tebe. Ubrzo sam otišao u Rusiju i video sam tamo da postoji velika glumačka autonomnost, i da ta glumačka svestranost nije presedan, nego princip. Tamo svaki glumac ima ovu vrstu autorske večeri. Svaki glumac je pisao, režirao, svi pevaju, sviraju instrumente”, otkrio je glumac tu stranu situacije u Rusiji gde je ostvario zapaženu karijeru u njihovim serijama i filmovima.
Onda je pomislio da naša sredina možda ima tu “malu boljku da nas gura u profilisanje, odnosno da nas izgura u “fijoke”.
“To bi značilo ako si glumac, ne možeš biti pevač, ako si scenarista, ne možeš biti kompozitor, ili ako si reditelj, onda ne možeš da budeš glumac u svom filmu. Međutim, ja smatram da svi mogu sve, jer nikad ne znaš na koju stranu ćeš prosijati. Naročito u životu koji je prilično fluidan, i u našim karakterima i prirodi koja se neprestano menja”, ocenio je glumac, najpoznatiji u serijama reditelja Zdravka Šotre.
Bosiljčić smatra da je doneo pravu odluku da nastavi “Naše veče” kao mešavinu koncerta, poetske večeri i dramske umetnosti, a “kontinuitet je svakako potvrda toga, jer nema kontinuiteta bez kvaliteta”.
Tri koncerta 29. marta, 5. i 13. aprila obogatiće i njegova supruga Jelena Tomašević, etno pop muzičarka koja je imala već samostalan koncert u Mts Dvorani 2022. godine.
Zanimljivo je da su se pojavili slični koncepti ovih sadržaja pre i posle projekta “Naše veče”, tako je u Mts Dvorani godinama na velikoj sceni i Lisabon baru aktuelan muzički kabare uz poeziju “Da, to su bili dani” Nebojše Dugalića i Borisa Pingovića.
Ranije je na istom mestu nastupao i Nebojša Milovanović, odavno beše “Putuj, Evropo” Gorana Sultanovića, a poslednjih sezona je prisutan i Radoslav Rale Milenković – “Čitanje poezije”.
“Svi mi smo povezani i uvezani, jer smo svesni da smo još uvek manjina, kao izvođači i glumci. Ako je u Rusiji projekat kao “Naše veče” princip, kod nas je jop uvek presedan. Ja sam gostovao kod Dugalića i Pingovića, i kod Nebojše Milovanovića koji je govorio poeziju i kod mene. Mi se svi stvarno držimo zajedno, jer smo svesni da nas ipak nema mnogo. Ono što nas sve ohrabruje je da se tolika masa ljudi okuplja oko tih naših programa, to drži balans”, mišljenja je pevač, glumac, autor, i dodaje mu je “fantastično da nas publika toliko podržava” i da su sale stalno pune, tako da je on morao zakazati tri koncerta.
Umetnik je primetio da uvek ima toliko ljudi pred njim u salama koji čine da se on ne oseća nimalo usamljenim, bez obzira što su manjina u svojoj branši.
Bosiljčić je ponosan što je uspeo da zakaže tri večeri svog programa, čemu se nije nadao, i istakao je da mu je rečeno iz Mts Dvorane da su time oboreni svi rekordi da se ovakav projekat rasproda tako brzo.
“Opet, ne smemo zaboraviti moje iskustvo u mjuziklima, to je ozbiljna škola. Daje mi samopouzdanje u tom muzičkom segmentu. Ja sam glumac u svakom smislu, i kad pevam, kad sam igrač, kad recitujem. Ja sam na sve to i dalje glumac. Sve to je zahvaljujući repertoaru Pozorišta na Terazijama. Kad gledam svoju generaciju koja je primljena 2002. godine na audiciju u ovom teatru, to su sada ozbiljni izvanredni pevači, glumci, plesači, da ne znam u kom segmentu su bolji”, analizirao je glumac i dodao da ako se ogleda u svojoj generaciji, veoma mu je drago da je deo takvog nivoa. On je podsetio da je godinama igrao u mjuziklima produkcije Madlenianum, vrlo zahtevne uloge u delima “Jadnici” i “Rebeka”.
Dramski umetnik je iskazao i još jednu posebnu svestranost u glumačkom izrazu, a to je da je nakon Pozorišta na Terazijama prešao u Narodno pozorište sa izrazito dramskim repertoarom uloga, a imao je iskustva u drami i u Madlenianumu (“Veliki Getsbi”, “Miris kiše na Balkanu”).
Kako je krenulo, ima se utisak da je 2024. definitivno njegova godina: igra glavne uloge u dva sasvim različita filma – “Jorgovani” Siniše Cvetića i “Lazarev put” Ivana Jovića. Onda, ima ponovo aktivno uspešno “Naše veče”, a 17. aprila će proslaviti jubilej – 20 godina od premijere mjuzikla “Cigani lete u nebo”, gde će se vratiti u podelu.
Posle tolikog broja TV serija, red je bio da se Bosiljčić malo “preseli” na veliko platno, sedmu umetnosti, ili film. Konačno ga filmski reditelji angažuju.
A film “Jorgovani” prikazan premijerno na 52. FEST-u krajem februara, ima već više od 150 000 gledalaca u Srbiji i regionu.
“Ovo jeste godina nekih jubileja i prekretnica, kao što je moj prelazak na film, sa malog na veliki ekran. Zahvalnost za to dugujem novim autorima, koji su rešili da ispitaju koliko je to glumačko iskustvo moje generacije i bili su izutetno fleksibilni u odnosu na to iskustvo. Ta dva filma nastaju tačno na tom susretu između našeg iskustva i njihove nove perspektive, time pre svega mislim na “Jorgovane”, objasnio je Bosiljčić, da bi se osvrnuo na drugi filmski dugometražni projekat, apstraktnu poetičnu dramu “Lazarev put”, snimanu u Grčkoj.
Na svetskom festivalu u Nepalu “Lazarev put” je osvojio nagradu Međunarodne federacije filmskih društava (IFFS) „Don Kihot” za najbolji igrani film, te je pohvaljen zbog “eksperimentalnog nadrealizma i inspirativne priče”.
Nagrada „Don Kihot” je priznanje koje se dodeljuje na odabranim festivalima, sastoji se od plakete i diplome, kao i promocije filma širom sveta među filmskim društvima.
Takodje film je osvojio i nagradu za najbolji film na festivalu MADFA u Madridu.
“O filmu “Lazarev put” će se tek pričati i za to će nam biti potreban jedan poseban prostor i širina, jer je to film koji je van svih kategorija. Biće teško uporediv sa nečim što je do sada postojalo, i treba dobro razmisliti šta će biti produžetak takve jedne saradnje. Eto, “Jorgovani” su izašli pred publiku, a jedva čekam jesen i 18. septembar da premijeru doživi i “Lazarev put”, zaključio je Ivan Bosiljčić za Tanjug.
Autor Ivan Makragić Tanjug
