I konje ubijaju, zar ne?

U Operi i teatru „Madlenianum“ u toku je priprema nove premijere za Malu scenu. U pitanju je dramsko-plesni projekat „I konje ubijaju, zar ne?“ koji će publika moći premijerno da pogleda 28. novembra (prva repriza je 2. decembra).

Ovaj zanimljiv projekat mlade autorske ekipe, predvođene dramaturgom Milicom Konstantinović, rediteljem Borisom Todorovićem i koreografom Milošem Sofrenovićem, pobednik je Konkursa za mlade pozorišne stvaraoce koji je prvi put bio otvoren u „Madlenianumu“ u februaru ove godine. Članovi autorske ekipe su i Janja Lončar – kompozitor, Milica Stanković – scenograf i Aleksandar Kovačević – kostimograf.

Glumački ansambl oformljen je u junu mesecu posle četvorodnevne audicije i čine ga: Violeta Goldman, Andrija Daničić, Stevan Piale, Lidija Cvetić, Miloš Milić, Iskra Brajović, Radomir Nikolić, Saša Joksimović i Dragica Ristanović.

Dramski predložak za predstavu „I konje ubijaju, zar ne?“ baziran je na istoimenom romanu Horasa Mekoja iz 1935. godine, koji je smešten u vreme Velike Depresije u SAD, i koji atmosferom, radnjom i idejom odražava izvitoperenje socijalne svesti.

Tema romana su plesni maratoni koji su bili aktuelni u to vreme. Pobednik maratona dobijao bi novčanu nagradu, što je podrazumevalo da par izdrži oko 2500 sati skoro neprekidnog plesa.

Za vreme takvih maratona u predgrađima Holivuda gde su ljudi bili krajnje dehumanizovani, Džindžer Rodžers i Fred Aster su „igrali pod zvezdama dok im je magičnost Holivuda svetlucala u očima, budeći sva lažna obećanja“. Radnja je zaokružena idejom da ljudi osiromašene časti i ljudskosti u očajničkoj borbi za preživljavanjem neprekidno igraju i trče proizvodeći “zabavu za narod”, dok oni koji se vraćaju čovečnosti ubijaju i bivaju ubijeni.

Dramaturškinja Milica Konstantinović je izabrala ovaj svakako najpopularniji roman Horasa Mekoja jer korespondira sa aktuelnim trenutkom, ne samo zbog kulturnog nihilizma u kome funkcionišu medijske pojave poput rijalitija, nego i zbog generalne krize individulnog i kolektivnog sistema vrednosti kao što su pojačane potrebe za kratkotrajnom slavom i ubrzanim bogaćenjem po cenu rušenja granica pristojnosti i čovečnosti. “Roman nam dočarava svet izokrenutih moralnih normi, izvrnut poput čarape. U takvom svetu ples i pokret kreiraju atmosferu duhovne ukočenosti i stagnacije, umetnosti koja može da se razvija najviše i samo na distanci od masovne trke za opstankom.”

Reditelj predstave Boris Todorović kaže: „Nismo mi toliko nepotkupljivi koliko mislimo i zato treba biti oprezan da se sačuva ljudskost u krizi, jer će buduće generacije suditi o nama ne po tome kako smo postupali kada su stvari išle dobro, već kako smo tretirali jedni druge kada nisu“.

Boris Todorović na probama sa ansamblom koji vrca zahuktalom snagom, pozitivnom energijom i maštovitošću, uz svoje saradnike stvara jedan pozorišni esej koji će se itekako ticati savremenog gledaoca, jer društvena depresija koju opisuje Horas Mekoj u svom legendarnom romanu, na žalost, ima mnogo dodirnih momenata sa stvarnošću u kojoj živimo. Predstava ne pruža odgovor na pitanje ko je pobedio u plesnom maratonu. Ona pruža gledaocima priliku da vidi svetlost kojom sijaju gubitnici.