Da nije bilo jedne pčele, ne znam ni da li bih se ikad setila lekcije iz filosofije. Reči starih filosofa Miletske škole odjeknule su mi u glavi i pokrenule čitav mehanizam malih sivih ćelija, koje su se palile kao lampioni, jedna za drugom. Tako nastade i ovo moje malo mudrovanje o estetici.
Kakve veze ima pčela sa estetikom i filosofijom, pitate se? E, pa ima! Nedavno je moja sestra zagrizla komad hleba na kojem, se nekim čudom, našla i pčelica. Žaoka se zabila po sred donje usne. Odjednom, naočigled, brza transformacija ličnog opisa! Usta se napućila, narasla kao kvasac. Postala crvena i jedra, otečena, ali što bi se reklo, skroz moderna! Što jest’, jes’!
Kuka sestra, bole usta. Od bola ne zna šta će. Otrča do ogledala da vidi šta će i kako će… Kad se pogledala, ironično je rekla: „Pa ja komotno mogu ovako na ulicu, izgledam kao starleta sa Pinka!“ Smejale smo se dugo…
Ovo me je navelo da mislim kako u današnjem vremenu sve ono što je prenaglašeno, što štrči i odudara, smatra se lepim. Prevelike grudi, premali nos, prenapućene usne, pretanke noge, zadnjice zvane „klupice… Samo nek drmusa i nek kipi, nek se vidi iz daleka da je ženka na vidiku. No, nije to od danas…
Istorija kaže…
Istorija umetnosti kaže da su ljudskom oku oduvek godile prenaglašene forme. Praistorijski čovek „ložio“ se na debeljuškaste žene, a predstavljao je svoje opsesije kao male kipove Venere ili boginje plodnosti. Kako zemlja rađa, tako i žena, pa je san praistorijskog čoveka bio plodnost obe. Velike grudi, preterani bokovi, stomak i zadnjica poručivali su da je takva žena arhetip majke i lepote. Znači, sve ono što može da stvori život u svoj svojoj bujnosti smatralo se lepim.
Antički Grci su obožavali bogove. Njihove statue nam poručuju da je lepo ono što je bliže božanstvu. Apolon nije baš mnogo ličio, po svojim proporcijama, na prosečnog Grka. Bio je uzvišen, elegantan i moćan, jer su ga tadašnji umetnici vajali po nestandardnim merama. Imao je koji mišić viška i savršeno atletsko telo. To je odavalo utisak čudne, zadivljujuće lepote bliske bogovima sa Olimpa.
U svojim prikazima ženskog tela i renesansni slikari su pokušali da uhvate savršenstvo. Njihovi prikazi prelepih mladih žena, bujne, riđe kose i raskošnog tela, bili su standard za estetiku toga doba.
Moderno doba lepote
Savremeno društvo naglo je promenilo arhetipske pojmove lepog. Od pojave Holivuda i filmske industrije do danas i, ono što je lepo, menjalo se. Od glamurozno erotičnih „pin up“ devojaka, koje su bile miljenice bioskopske publike sredinom dvadesetog veka, sasvim prirodnih oblina i neverovatne ženstvenosti, danas imamo sasvim drugačije globalno shvatanje ženske estetike. To se ne nalazi na kipovima ili slikarskim platnima, već nam dolazi iz savremeniih medija.
Televizija je postala nešto poput prozora u „Olimp“, a svi oni koji se pojave na ekranu izjednačavaju se sa bogovima. Stranice magazina prepune su idealno fotošopiranih mladih tela, jer je seks ono što garantuje najbolju i najefikasniju reklamu. Isti slučaj je i sa ostalim medijima jer se pornografija, njeno lice i naličje, najbolje prodaju.
Modna industrija sedamdesetih godina forsirala je nezdravu mršavost kao nešto lepo. Žene su odjednom počele da se odriču hrane, da drže stroge dijete, ne bi li ličile na čuveni Tvigi. Tako je počela era anoreksije. Nažalost taj „kostur“ trend je i dalje uticajan.
Da ne zaboravimo i plastičnu ikonu i seks simbol prošlog veka, lutku Barbiku. Promenila je svest o ženskoj lepoti i putenosti čitave civilizacije. Plava i vižljasta, nežnog pogleda i milog osmeha postala je omiljena igračka devojčica sa svim kontinenata. Podjednako su je voleli i stari i mladi, muslimani i hrišćani, Afrikanci i Kinezi…
Devedesete su donele modu prenaglašenih oblina. Kažu da je sve počelo sa Pamelom i „Čuvarima plaže“. Srbi su slepo pratili „silikon“ trendove, čini mi se opsesivnije od ostatka sveta. (tema za sociologe) Odjednom, sve domaće „zvezde“ počele su da redovno posećuju plastične hirurge. Kažu „od kad imam sise, mene glava više ne boli“. A što bi ih i bolela glava kad su tako prsate mnogo traženije i plaćenije. One su tako postale sisate boginje majke, a generacije devojčica će ih oponašati.
Ta plastična moda postala je „svetinja“, merilo za erotično, poželjno, ženstveno… Odjednom veštačke nokte nosi, gotovo, svaka druga Beograđanka starija od dvanaest godina. Bez nadograđenih pramenova kose ne izlazi se rado iz kuće. A sise? E, one se „šetaju“ u dekolteima i na neverovatnih -30C. „Fejk“ izgled mnogo govori o ženama. Kako prirodne nisu sebi lepe, tako ni samopouzdanje ne mogu da imaju bez preko potrebnih silikona, koji se ugrađuju kojekude… Leče svoje boljke preteranim, skoro, patološkim ulepšavanjem.
Znači, sve što je van mere, danas je božanstveno! Miletski filosofi i njihov postulat o lepoti umerenosti, kao da nemaju utemeljenje u današnjem društvu. Oborio ih je neki polusvet u svojoj potrebi da se iskrivljeno pretvori u divno.
Svest o vanvremenskoj lepoti i o samovrednovanju stvar je lične procene. Kao i uvek, ima onih kojima „mejn strim“ izgled, na sreću, baš i nije blizak. Tako sam i ja opaka opozicija ovom besmislu.
Izgleda da mudrost i lepota ne idu ruku pod ruku ovih dana… Eto, toliko od mene…Dosta mudrosti, odoh sad kod frizera!
foto: wiki
