Proklet li je ovaj svet… I proklete su bile te ptice koje su letele i ljudi u čamcima koji su pecali… Ja sam samo hteo da pobedim sebe. Budi hrabar, Sergej, uzdigni se nad površinom svog mizernog sveta i poleti… Kej je ispred tebe. Tvoje srce je spremno da zalupa jako i brzo. Tvoje srce je jako i izdržljivo i nema nameru da te izda ovoga puta.
Nemoj se plašiti, Sergej, nemoj nikako. Jer život je borba, a ti ratnik! Tako je, Sergej Prepelica je veliki ratnik! Govoriće ljudi o tebi jednom, o tvojim podvizima. O kako je samo hrabar bio taj Sergej kada se borio sa svojim demonima i strahovima i kako je Sergej samo hrabro potrčao tog sunčanog popodneva uz reku i zajedno sa njom tekao poput bistrog uma, poput ptice, poput noža koji probada ravno kroz srce! Jer šta je jedan trk za tebe, ratniče!
Bilo je sunčano i bilo je malo ljudi tog popodneva na keju pored Dunava. Spremio sam se da trčim. To i ne zvuči tako posebno, ali već dugo se brinem o tome kakve sam izdržljivosti i kako sve to sa sobom da rešim. Plašio sam se, brinuo sam o svom srcu, noću slušao njegove otkucaje, živeo čitavu malu galaksiju u svakom udarcu. Osećao sam kako to više nisam ja i kako sam previše uplašen da bih mogao da radim bilo šta što rade i drugi ljudi mojih godina, iako se ne slažem baš sa tom grupom praznoglavih kretena. Ne volim ni sport nešto preterano, ali… Osećao sam da je vreme da presečem. Deli me stotinak metara od potvrde da li sam vredan ovog života. Kako je to ponižavajuće.
Džaba ti, Sergej, sva saznanja knjige i Šekspir i Felini i sva umetnost, jer ti moraš da trčiš. Da radiš isto što i toliko praznoglavih ljudi svakog dana koji ostaju živi. Samo ih gledam… Trče, slušaju neku muziku i misle da su kul, a ne znaju da imaju čitav jedan unutrašnji mir. Niko od njih i ne pomisli o tome kako je Sergeju i o tome koliko bi voleo da ima zdravo srce, a možda ga i ima, ali rizik je doći do tog saznanja. Već vidim tu prokletu sahranu, sa sveštenikom koji govori kako nisam izdržao sva iskušenja zla i kako sam hrabro izašao na crtu životu i kako sam pokazao svoju snagu i veru. To će Bog poštovati i znaće da me nagradi, razumeće sve to što mnogi nisu i moja će slava biti večna, amin. To je svakako olakšavajuće ako je tako sa tim, ali šta ako Bog ima neku vrstu sposobnosti da uđe u moj mozak i shvati koliko sam u stvari uplašen i opterećen ovozemaljskim i kako mi je zapravo život preči od nebeske slave i spokoja?
Neka si proklet, živote, kada me stavljaš u ovakve nedoumice gde više i sam ne znam kakav sam u očima onoga koji sve vidi. Samo neka On razume da nema loše namere i da sam svestan svojih mana i da želim da radim na njima i zbog toga ću trčati. Kako si samo metaforičan, Sergej, i dubok, ali sredi misli, spusti se na zemlju i uspećeš. Rastezao sam se. Osetio sam kako mi krv pumpa u mišiće i kako se organizam sprema za bitku, već tada, kada nije ni počela. To me je uplašilo. Glupo meso i oklop u koji je moj mozak okovan. Kako bih samo pobegao iz njega. Taj mali stomačić i ta velika glava, proćelava i taj oštećen kardiovaskularni sistem definitivno me koče i ne daju mi da se razvijam i da budem ono šta želim. Rastezao sam se dugo, pazeći da svaki mišić bude podjednako spreman. Neka žena je samo prošla pored mene i nije me ni primetila. Kako su samo ljudi nezainteresovani, a meni bi značila po koja topla reč, neko ko bi me motivisao i ubedio da verujem u sebe. Samo jedno: „Sergej momče, ja verujem u tebe!“. Kada bi samo neko pokazao makar mrvicu empatije. To bi za mene bilo oličenje savršenog morala.
Pojavi se, savršeno biće, savršena ženo, i pokaži kako brineš o meni i biću spreman da zbog tebe i sebe i nas i naše budućnosti istrčim ovo! To bi bila ljubav… Međusobno razumevanje… Bio bih spreman da prihvatim i to ako imaš manje grudi ili ravnu zadnjicu ili čak i ako ne voliš umetnike, neću toliko potencirati na tome i biću svestan da sam ušao u to sa tobom, ti, mitska ženo, potpuno siguran u svoja osećanja. Ti si razumela moj strah i nisi poput ove koja je prošla tako plitka i malodušna. Idi sada i spremi mužu, ako ga uopšte imaš, ručak, jer za bolje nisi, ti, jadnice…
A ja krećem da trčim… I krenuo sam. Korak po korak, uzdah po uzdah, osećao sam moć i kontrolu. Sve je imalo racionalno objašnjenje. To što dublje dišem, što mi je površinski deo čela već obložen kapima znoja i to što mi to prokleto srce već lupa. Razumeo sam sve to. Neka svako radi svoj deo posla i sve će biti u najboljem redu. Nekoliko desetina sekundi i osetio sam snagu. Evo me, živote, evo tvog hrabrog pulena, pogledaj me, vidi kako ja to radim! Pleši sa mnom, živote, pleši. Čuo sam „Koenove“ stihove u glavi i plesao maestralno! Već oko pedeset metara! Tango, samba, valcer? Biraj šta hoćeš, bedni živote, ovo je mojih pet minuta…
Srećan sam baš kao i kada gledam crtaće i prisećam se detinjstva. Kao kada osetim da sam se zaljubio i da „ona“ nije ni plitka ni opterećena fizičkim izgledom i voli kako pišem. Čuješ li, živote? Vidiš li kako se borim i hrabar sam i kako recitujem stihove o tebi, neustrašivi živote. Kako ih samo ređam, kako oni lako izlaze iz mene dok se ovde znojim…
To možda nisi očekivao od Sergeja, od ponekad uplašenog, ali hrabrog mladog čoveka i možda ne znaš da sam ja, ipak, neustrašiv. Zapištalo mi je u ušima… Tačnije u uvu i uplašio sam se da nije do pritiska. Šta ako je to signal da treba da stanem i zatražim pomoć? Šta ako me sekunde dele od ponora, misli, Sergej, o tome, misli brzo i delaj konkretno… Stao sam. Bilo je vreme za taj pokret, za taj ritual.
Dva prsta na vrat, dva prsta koja mere moje šanse da ostanem normalan. Kao stampedo slonova. Bum, bum, bum, strahovito… Seo sam na tu klupu pored sebe, počeo da dišem duboko i da se prisećam šta bi mi neko pametan i racionalan rekao sada. Otac bi mi govorio da se nosim u tri lepe, da sam za psihijatra, majka isto, a verovatno i svako drugi. O Sergej, baš si proklet i mora da je to neizbrisiv ožiljak, kada moraš umreti sam, ali, pokušaj da pobediš to. Trnjenje ruku, zujanje u ušima… Umalo nisam zaplakao. Da je znalo ono malo dete šta mu sleduje i kakvo prokletstvo i konačno smrt ga iščekuje… Više sam plakao zbog tog malog deteta nego zbog sebe sada, jer navikao sam na to da gubim u svemu.
Onda opet dva prsta na vrat… Čoveče, ovo čudo ne prestaje da lupa… Morao sam da se ponizim i da ponovo pribegnem metodi koja i nije za neku pohvalu. Molitva… O Gospode, pomozi mi, pomozi mi, molim te, i možda ne znam reči, ali znam da shvatim da sam u životu grešio i da ću to ispraviti. Izvini što sam nervirao roditelje sa školom i što sam gledao porniće i što sam, recimo, ponekad kada popijem, odbacivao da postojiš, ali to nisam zaista mislio, već sam to radio da bih bio drugačiji od svih koji su sedeli za istim stolom, jer volim da se razlikujem, mnogo. Samo mislim da bi bilo lepo da mi daš makar još jednu šansu… Zar da ovde izdahnem, ovde na šetalištu, samo zato što sam potrčao? Zašto me ti zapravo kažnjavaš? I nisam toliko loš, znaš. Imam bubice, ali nisam loš toliko i samo da znaš grešiš… Ako si već tako čestit, hajde, opravdaj to, pomozi mi… Ovde i sada, spasi me, o veliki dobri Bože…
Dva prsta, vrat… Ubrzano, ali ne lupa! O hvala… Nije da sam potpuno bezbedan, ali… Možda sam te zloupotrebio i na tome oprosti, ako te ima… Onda je prošla… Ona. Tako nešto nisam u životu video. Tako graciozno, tako jednostavno… Bila je tako puna života, kao da je plesala dok je hodala, videlo se kako je svaki njen korak velika igra i kako je i ona sama i pored godina koje su prošle ostala jedno veliko dete. Sa repićem, kosa crvenkasta, vitka, malo krakatija, ali na magičan način.
Dva prsta, vrat… Dođavola, opet lupa i znao sam da će se to desiti, da će mi žensko doći glave jednog dana, ali valjda to nije ovaj dan. Morao sam da krenem za njom. Spontano, diskretno, kao da nisam, već jednom nogom u grobu…
Upeklo je sunce, hodao sam za njom i od sveg truda da me ne primeti još više sam se znojio. Kupila je sladoled, skakutala od sreće dok je hodala, poput nekog malog pustinjskog skakavca na tom suncu. Prokleta si, prelepa devojko… Već sam pošteno odlutao uz reku, išla je ka ušću Dunava i Save i ja sam uživao. Kako prelepi mali kukovi, kako poetski hod, kakvo božanstvo… Već sam video kako se venčavamo i imamo decu i tako je sve to divno. Razmislio sam i o tome da sam promenljivog raspolženja i da je moguće da me sve to sa njom prođe već sutra, ali nije bilo šanse, ne ovog puta. Na trenutak, o tako magičan trenutak, zaboravio sam na mogućnost da svakog trenutka mogu da poginem ili slično.
Hodao sam i nije mi bilo bitno šta će se desiti. Kao da sam se, polako, udaljavao od zemlje i leteo, leteo ka visinama, bio sam neuništiv. Bio sam čak spreman i da budem pomalo patetičan i znao sam da jesam, ali ništa nije bilo bitno, a onda je sela na klupu. Stao sam i kada je pogledala u mom pravcu, skamenio sam se. Čučnuo sam onako znojav i pravio se da pokušavam da dođem do vazduha, jer sam trčao. Videla te je, Sergej… Shvatila je da ima posla sa psihopatom i sada će pobeći i to je jako pametno od nje.
Podigao sam glavu i ona je još bila na toj klupi. Pušila je cigaretu i uživala u njoj. To i nije zdravo, ali i sam sam pušač pa sam razumeo potrebu. Seo sam na klupu do mene i shvatio da sam preživeo naš prvi vizuelni kontakt. Mogla je da me pogleda, a da ne pobegne ili bilo šta te vrste. Dotakao si nebesa, Sergej, sediš pravo pored bogova na Olimpu i uživaš u blagodetima sopstvene uzvišenosti i sve to zbog nje. Ko bi rekao da ću od sigurne smrti doći do činjenice da sam postao besmrtan.
Još uvek je pušila i videlo se da prokleto uživa u svakom dimu. Iz profila je izgledala dosta drugačije, ali svi mi imamo više lica i to me nije uopšte uznemirilo. Kada me ljudi upoznaju, mogu pomisliti da sam i komunikativan ili čak ekstrovertan, a to je laž. Kako samo znam da se zamaskiram, to je moja moć ponekad. Gledao sam je. Nisam imao seksualni poriv, samo duhovni, što ne znači da nije privlačna. Ona nije gledala u mene, nisam je zanimao. Bio sam blizu toga da zaplačem, jer žao mi je bilo samog sebe. Nemoj me ni gledati i ko sam ja da ti mene gledaš? Izvini što sam te opazio i gde li sam to poleteo kada sam pomislio da mogu imati išta više sa nekom devojkom. I bolje…
Otići ću kući u suzama, zagrliti majku i oca, jer sam ipak ja njihov sin i vole me. Plakaću i pisaću nešto i time svoj kukavičluk obložiti alibijem. Slušaću tužnu muziku. Nisam dostojan ljudske ljubavi, Sergej Prepelica je bespotreban. Mislio sam o svemu tome i onda je ona ustala.
Krenula je nazad i sekunde su me delile od toga da će proći pored mene. Zažmurio sam, spustio glavu i osetio sam da tako i treba da bude, da sam ispod nje. Prošla je i osetio sam miris parfema. Ona je možda osetila moj znoj. Samo je prošla, ja nisam imao nameru da je pratim.
Ostao sam na toj klupi još neko vreme i imao težak momenat. Posle sam ustao i krenuo kući i srce mi je ponovo preskakalo. Samo sam hteo da preživim, a posle ću lako smišljati šta dalje…
Autor: Milan Mažibrada
Foto: freedigitalphoto.net
