Na časovima kreativnog pisanja deca se uče da otkrivaju, analiziraju, misle…
„Vrlo promišljeno decu udaljavam od negativnih tehnoloških zavisnosti. Učim ih da čak i ona saznanja koja su im neophodna za pristup određenoj temi, pronađu – u knjigama. Čitajući razmišljamo, zaključujemo, maštamo… Prednost bogaćenja rečnika je nemerljiva. Zar je to malo? Ili nedovoljno za početak bavljenja pisanjem?“, o važnosti usvajanja veštine kreativnog pisanja, već u najranijim školskim danima, govori bibliotekar Dečje biblioteke „Rastko“ Biblioteke grada Beograda, Aleksandra Vićentijević.
Kao autor brojnih projekata na temu podsticanja čitanja kod dece, ona svoju misiju širenja pismenosti i lepog izražavanja nastavlja i ove jeseni, i to na uzbudljivim časovima “Škole kreativnog pisanja” za osnovce, koja će trajati tokom cele školske godine i za koju je prijavljivanje u toku.
Zašto da svog školaraca usmerite na vanškolsku aktivnost – kreativno pisanje?
Čak i onda kada smo dobro pismeni, načitani i obrazovani, nije nam uvek baš tako jednostavno da pišemo, bilo da je reč o sastavljanju govora specijalnim povodom ili o tekstu koji nam je potreban za određen zadatak na poslu. Opet, kako to i naša sagovornica gospođa Vićentijević kaže, tu su i oni koji kreativnost nose oduvek u sebi, ali je, na žalost, ponovo otkrivaju i prepuštaju joj se tek u srednjim godinama.
Zato je značajno da, pored redovnog obrazovanja, deci na vreme omogućimo da savladaju i one veštine koje će im pomoći da budu kreativniji i uspešniji ljudi, bez obzira na to koje će zanimanje oni izabrati kasnije u životu. Jedna od mogućnosti za pametno ulaganje u njihovo znanje i budućnost jeste, đacima zanimljivo i inspirativno a i te kako korisno, kreativno pisanje. Odlična prilika za ovakav vid intelektualnog osnaživanja upravo je “Škola kreativnog pisanja”, koju kao autor i moderator realizuje Aleksandra Vićentijević, uz podršku “Vulkana”, jednog od najpoznatijih izdavača na našim prostorima.
Šta se sve uči na časovima kreativnog pisanja? Zašto je bitno da i u digitalnoj eri čuvamo jezik? Kako da se deca obrazuju i van zvanične nastave, ali i mimo interneta? U nastavku razgovora, pored odgovora na ova pitanja, pročitajte šta još važno na temu učenja kaže stručnjak iz oblasti srpskog jezika i obrazovanja, Aleksandra Vićentijević:
LW: Šta je tačno kreativno pisanje i zašto je jedna takva veština važna u životu?
Aleksandra Vićentijević: Kreativno pisanje podrazumevalo bi, najpre, otvoren način razmišljanja, doživljavanja, usmenog pripovedanja, a potom i pisanja. Recimo da bi se pod kreativnim pisanjem mogla podrazumevati veština komponovanja artikulisanog i smislenog umetničkog izraza. Imate izuzetno pametne i obrazovane dece koja, nažalost, govore „u fronclama“. Često se i u pisanoj formi izražavaju na jednak način. A ne mora da bude tako.
LW: Da li svako može da nauči da piše?
Mislim da može. Moje iskustvu u radu s decom govori u prilog tome. Postoje sistemi, vežbe, gotovo matematički obrasci, koji deci pomažu da uposle misli na pravi način, a da, potom, te misli organizuju.
Kurs kreativnog pisanja namenjen je deci od 9 do 15 godina. Ukoliko želite da se prijavite, ili saznate više informacija možete da pišete direktno gospođi Vićentijević, koja ovu školu vodi već treći godinu, u saradnji sa Izdavačkom kućom Vulkan, na e-mail adresu: aleksandra.vicentijevic@yahoo.com.
LW: Da li se i kreativnost uči?
Aleksandra Vićentijević: Kreativnost svako od nas nosi u sebi. No, ukoliko su naše misli spregnute obrascima očekivanog, onda čak ni ne znamo jesmo li kreativni ili ne. Ljudi često u poznim godinama odlučuju da započnu bavljenje nekim od umetničkih poslova ili zanata, jer osećaju da ta neka veština dugo čuči u njima i da čeka svoj pravi izraz. Ali, zašto bismo čekali da više od polovine života prođe da bismo otkrili sebe? Čovek može da nauči da bude otvoren, dosledan, da osluškuje i promišlja… A nisu li sve to delovi kreativnog stvaraja?
LW: Koliko nam čitanje pomaže da bolje pišemo?
Aleksandra Vićentijević: Čitanje nas čini pametnijima. Čitajući postajemo bolji ljudi, razvijamo empatiju, uranjamo dublje u problematiku svake teme, počinjemo da posmatramo svet, pa i svaki događaj oko nas, iz više perspektiva, i – napuštamo gledište trenutnog konzumerizma. Čitajući ramišljamo, zaključujemo, maštamo… Prednost bogaćenja rečnika je nemerljiva. Zar je to malo? Ili nedovoljno za početak bavljenja pisanjem?
LW: Koliko se časovi kreativnog pisanja razlikuju od, recimo, jednog časa srpskog jezika?
Aleksandra Vićentijević: Moji časovi ni na jedan način ne liče na školske časove. Vrlo su neformalni, ali ozbiljni. Ideja je da se deca, putem njima zabavnih „igrarija“ uvedu u svet ozbiljne literature i ozbiljnog književnog stvaranja. A može li to uz bilo kakvu prinudu? Deca se uče da otkrivaju, analiziraju, misle. Ono što meni daje mogućnost da se „razmašem“ jeste i činjenica da deca na moje časove dolaze svojom voljom i da ubrzo kreću da uživaju u radu jer shvataju da počinju da potpuno samostalno pišu, a da to što napišu ima zaista ozbiljan književni kvalitet.
Jedina sličnost školskim časovima je apsolutno insistiranje na poštovanju gramatike i pravopisnih pravila.
LW: Da li Vam neko priđe i kaže: „Želim da naučim kreativno pisanje da bih bio bloger“? Šta je najčešći motiv?
Aleksandra Vićentijević: Nisam sigurna da su blogeri pokrenuli želju za pisanjem kod dece. Više su decu motivisali za čitanje blogova. Moji polaznici uglavnom imaju želju da usavrše svoje pisanje. Svesni su da nešto rade solidno ili dobro, ali, budući da su pametna deca, žele da nauče još više.
LW: Na koga da se ugledaju kada pišu? Ko su ti dobri, pravi pisci?
Aleksandra Vićentijević: Dobri, pravi pisci su oni koji su bili čitani pre mnogo godina, a koji se čitaju i danas. Mnogi od njih su današnjoj deci prevaziđeni po temama kojima se bave, ali način izražavanja, komponovanja rečenica, jeste ono što nikad ne zastareva. Ja decu navodim da čitaju klasike. I, ne mogu da kažem da su, nakon čitanja, nezadovoljni. Jedino postoji velika razlika u čitanju današnje i dece od pre pola veka, jer je današnju decu neophodno taktično uvesti u temu i objasniti da svako vreme ima svoju životnu modu, te da će i životne mode našeg doba, verovatno, deci u nekom narednom stoleću biti – smešne.
LW: Kako da se zaštitimo od upotrebe stranih reči i izraza? Zašto je to važno?
Aleksandra Vićentijević: Jezik je živa tvorevina, on se svakodnevno menja, bogati. No, velika je razlika između govornog i pisanog jezika. Čak i u govornom jeziku postoje razlike. Nije jednako razgovarati sa vršnjacima i sa maminom prijateljicom ili profesorkom francuskog, na primer. Držim se stanovišta da skraćenice, kojih je sve više u komunikaciji, skraćuju misao, opažanje. Čemu to? Decu sa kojom radim učim da traže nijanse u jeziku, da nižu glagole sve dok ne utrefe koji je najispravniji u određenom značenju jer to je jedini ispravni način pisanja. Naravno, ja sam protivnik „pozajmljivanja“ reči iz drugih jezika, sem u slučaju da nije reč o modernim tehnologijama, gde je to neizbežno. Ali, ja vrlo promišljeno decu udaljavam od negativnih tehnoloških zavisnosti. Učim ih da čak i ona saznanja koja su ima neophodna za pristup određenoj temi, pronađu – u knjigama.
LW: Sve više pišemo, i to sigurno više nego bilo kada pre, jer nam se svakodnevna komunikacija zasniva gotovo sasvim na tekstu. Kako se onda desilo da izražavanju i pisanju pristupamo neoprezno, nemarno i da puno grešimo?
Aleksandra Vićentijević: Živimo u vremenu u kojem je površnost u svakom domenu postala manje-više standard. Logično je da se i pisanje „uruši“. S druge strane, pisci nisu deo društva o kojem se govori, niti su književne teme igde prisutne u javnosti.
Mediji su neopisivo moćni, a kakvi mediji, takva i kultura pisanja.
LW: Onlajn platforme su omogućile da svako ko želi može da piše i da dođe do neke svoje publike. Koliko se pisanje razlikuje danas u odnosu na nekadašnje, tradicionalno?
Aleksandra Vićentijević: Mislim da se pod „pisanjem“ danas više misli na neki vid saopštavanja. Dakle, ono što bi se u nekim davnim dobima zvalo faktografijom. No, nekada su novinari bili izuzetno obazovani ljudi, koji su, pod obavezno, morali imati i sva zanja o pravopisu, leksici, akcentologiji (ukoiko je reč o spikerima). Danas je izuzetno malo medijskih kuća koje, na primer, imaju lektore, a nekada ih je bilo po više unutar svake. To je značilo da nijedan tekst nije mogao biti plasiran ili javno izgovoren ukoliko nije prošao lektorsku kontrolu.
U uslovima degradacije znanja, mislim na leksičko, nalazimo se u uslovima gde svako piše šta želi i na način na koji želi. Ali, i pored toga, prava, ozbiljna književnost nije prestala da postoji, niti će.
Svako pisanje ima svoju publiku, zašto ne bi i blogeri?
U vremenu raznih plaformi, koje plene instant pažnju, blogovi imaju izuzetnu posećenost. I dobro je da je tako jer sam potpuno sigurna da će deo pomnih čitalaca ili kreatora blogova završiti u – literaturi.
Predavanja u okviru Škole kreativnog pisanja, čiji autor i moderator je Aleksandra Vićentijević, počinju 3. oktobra, a održavaće se na drugom spratu knjižare Vulkan u Sremskoj ulici broj 2, do kraja školske godine. Prijavljivanje je u toku, na e-mail adresu: aleksandra.vicentijevic@yahoo.com.
Foto: Tijana Janković-Jevrić / Miss Stills Photography / Sva prava zadržana.
