Rade Ćosić: Tajna uspeha su dobra volja i ljubav

Kažu da je to filmsko ostvarenje koje najavljuje nove trendove. Iako je samo na prvi pogled u pitanju jednostavna priča o klabingu i noćnom životu Beograda,  Afterparti je film koji nam kazuje mnogo više od toga. O čemu se ustvari radi, govori nam glumac Rade Ćosić, koji, pored toga što tumači glavnu ulogu Marka, je i producent ovog domaćeg naslova, najavljenog kao novi generacijski film. Pored toga, saznaćete i još ponešto o radu i razmišljanjima našeg talentovanog glumca:

[question]LW: S obzirom na to da se u filmu Afterparti radi o noćnom životu u Beogradu. Šta je to što se tebi u njemu sviđa a šta ti izuzetno ne prija?[/question]

[answer]Rade: Noćni život je tragedija našeg grada. Sve više i više shvatam da je to tako. Ja sam lično učesnik preko, možda ću preterati, ali 1000 žurki, različitog karaktera.

Ono što je činjenica je da umeju da oslobode. Postoje fantastična dešavanja širom Beograda. Smeta mi samo što su u koliziji sa realnošću, što su u stvari produžetak nemorala, postalo je barem tako. Pojava nekih novih ljudi u Beogradu, sve manje ulaganja u kulturu je mnogo “uložilo” u nekulturu, i danas imamo problem sa decom koja ne vide da je nešto loše. Na tom planu se ide u sunovrat. Žurke su lepe, muzika je možda i najveća umetnost od svih, bez obzira na žanr. Međutim, dešavanja na žurkama, želja za osećanjima uz pomoć kojih ćemo zaboraviti da smo isprazni su činjenica ove nove generacije. Ipak, i dalje smatram da je sve lepo na ovoj zemlji, treba se samo pomiriti sa time da ne možemo biti jači od mase, kad smo već dopustili da masa bude jača od nas.[/answer]

[question]LW: Ko je Mare iz Afterpartija i da li Rade ima nešto slično sa njim, s obzirom da glavni lik ovog filma želi da postane glumac?[/question]

[answer]Rade: Sad bih se nasmejao, ali ne možemo to čitaocima teksta da prenesemo kao emociju. Rade i Marko Mare nemaju nikakve sličnosti, izuzev par površnih detalja. U suštini i u biti, Rade je dečko na koga su dosta uticali roditelji i priče o nekom bivšem vremenu, a Mare je konzumer današnjice. Ja sam milkšejk, on je sok sa ukusom mleka. Njegova želja za glumom je ironija njegovog života.

Hteli smo da kažemo da danas SVI žele da budu glumci ili da misle da su talentovani samo zato što vide da SVI mogu da glume ili pevaju ili da budu poznati. U stvari, talenat izjednačavaju sa time biti poznat. Selebriti persone širom sveta su trenutno jače i od same istine. Najviše, intimno, krivim medije za to. Za kraj, moja poruka, zvezda se postaje kada se zbog talenta ostvari uspeh, kada za pojavljivanje nečijeg imena postoji rad zbog čega nečije ime nešto znači. To se danas obrnulo kao pojam i živa definicija tog pojma je Marko Mare, mala izvrnuta torta.[/answer]

[question]LW: Kad smo kod mladih, reditelj filma Luka Bursać je mlađe generacije. Kakva je bila vaša saradnja? Reci nam to kao glumac, ali i kao producent?[/question]

[answer]Rade: Naša saradnja kao glumaca reditelja je bila poput saradnje Vinija Pua i Tigra, a odnos producent – reditelj je bio poput odnosa Del Boja i Rodnija iz serije Mućke. Svako od nas dvojice veruje u isto, u film; u to da je film umetnost i da je film možda isto toliko stvaran kao i život. On kao reditelj vidi život pa film, a ja kao glumac vidim film kao život. Razlika je u nijansi, a nekad nijanse odlučuju. Po mom mišljenju, za moje potrebe i za ono što ja smatram dobrim na filmu, talentovan reditelj, bilo mi je divno.[/answer]

[question]LW: Koliko se menja perspektiva kada se glumac angažuje i iza kamere?[/question]

[answer]Rade: Tad sam shvatio da je biti dete više nemoguće, da je materijalizam kolonizovao svest o umetnosti i o tome šta je umetnost bila nekad, kada je jedino amaterizam bio vid ili žanr ili stil ili nešto treće u umetnosti. Naš “posao” nije kao posao mehaničara ili zubara ili neurohirurga. Umetnik je čovek koji često neće obraćati pažnju na materijalno, jer je njegov dar dovoljan da ljudima donese sreću, a samim tim i sebi. Ne govorim o tome da nijedan glumac na svetu ne bi trebalo da radi za novac, naprotiv, kažem samo da postoje projekti u kojima će faliti dobra volja da bi se ostvarili. Svi smo ljudi uvek, šta god uradili, ponekad u toku dana smo gladni i to staje na put ljudskosti.[/answer]

[question]LW: Kada smo razgovarali u intervjuu, pre čak šest godina, povodom jedne lepe pozorišne akcije na Novom Beogradu, rekao si da je Scena carina bila ideja koja je porazila dosadu. Da li to znači da si uvek spreman za glumački rad, i da li je to nešto što te je usmerilo ka produkciji, ka pronalaženju projekata?[/question]

[answer]Rade: Scena Carina je jedna bajkovita zamisao, nažalost, kao i svaka moderna bajka, ne završi se sa poznatom rečenicom “Živeli su srećno do kraja života.” Kraj života te scene se desio, a nije bilo prilike za onaj deo – “srećan”. Za rad sam uvek spreman, homo faber, neko će reći, ne smatram da sam (samo) čovek radnik, mislim da sam pre svega čovek koji traži svoj izraz koji mu je izlaz iz svesti da je život (možda) samo prolazan. Od ranih početaka imao sam tekstove koji su me uzbuđivali kao čitaoca i likove koje sam hteo da igram upravo iz tih razloga. Lepota je u tome što sam u prilici da budem u neprilici da ne budem stalno zaposlen i da zbog toga koristim svoj talenat i da žudim za neistraženim.[/answer]

[question]LW: Imaš bogato iskustvo i na filmu i u pozorištu. Da li postoje neke mudrosti koje su simpatične i korisne a koje si čuo od svojih starijih kolega? A šta bi rekao mladim glumcima i umetnicima uopšte?[/question]

[answer]Rade: Voleo bih da kažem da sam zahvalan dvojici, koji su stariji i koji su pomogli, a koji shvataju činjenice i imaju svest o tome da tajna uspeha nisu kalkulantnost i materijalizam, koji je deo kapitalizma, već dobra volja i ljubav. Sergej Trifunović i Ivica Vidanović su ljudi od koji sam mnogo naučio, u tom smislu, i kojima sam zahvalan zato što su me uverili da nisu svi isti.[/answer]