Reditelj Robert Bošković: „Gluma je kao sport, morate neprekidno da vežbate“

„Beogradski glumci su nešto posebno, taj šarm beogradske i novosadske škole… ja uživam u njihovom radu. To su glumci koji ne rade na prvu loptu, nego rade, kako mi to u profesiji kažemo, duboko,“ o svojim srpskim kolegama, kaže reditelj i glumac iz Dubrovnika Robert Bošković, u čijoj će režiji, 15. maja premijerno biti izveden mjuzikl „Poslednjih pet godina“ na sceni Opere i teatra Madlenianum.

Nakon dvadeset godina od brodvejske premijere, „Poslednjih pet godina“ stiže i na scenu Opere i teatra Madlenianum, ovog vikenda. U čemu se ogleda atraktivnost tog komada, i šta bi bio naš autentičan pečat ovom američkom mjuziklu?

Robert: Atraktivnost ovog komada je mjuzikl koji nije „lakih nota“, s jedne strane ovo je težak mjuzikl, ali i smešan, a što se tiče priče publika će se zapitati da li su njihova veza, život i brak iskreni, i da li sve dobro rade. Pošto ih je samo dvoje na sceni, a to je ključ komada, ovaj mjuzikl ima dramsku težinu. Ono po čemu se ova produkcija razlikuje od ostalih, mi imamo igrače u predstavi, igramo na tri plana i imamo velelepnu scenografiju koja je od pleksiglasa, sa bogatim projekcijama i hologramima. Igrači u ovoj produkciji daju mjuziklu spektakl, što verujem da će još više privući publiku.

Kad smo kod autentičnosti, morala bih da Vas upitam za nahsinhronizaciju animiranih filmova, kojom se bavite intenzivno, i to ne kao reditelj već kao glumac, pa da nastavimo priču o režiji i novoj predstavi. Koliko glumac ima svog prostora da dočara lik kojeg već igra kolega iz druge zemlje i to u originalu?

Robert: Sjajno pitanje, autentičnost donekle postoji. Radim velike crtane filmovi, s obzirom da se sinhronizacijom bavim već 22 godine. Prva je bila za Diznijeva serija Aladin, a od Diznija sam dobio i nagradu za najbolju sinhronizaciju za film Kralj lavova. Kada glumac dobije glas nekog poznatog glumca, cilj je da mu se što više približiš, ali važno je dati crtu sebe, da ta sinhronizacija bude prepoznatljiva, da se čuje kao glumac Robert Bošković.

Vi ste svoju karijeru u pozorištu i započeli kao glumac, i to još kao dečak sa svega sedam godina. Šta to za Vas znači u smislu identifikacije ili u smislu akumulacije znanja, zanata i stvaralačke filozofije?

Robert: Kao dete sam započeo svoju karijeru u Dubrovniku, još uvek živ i vitalan poznat glumac Miša Martinović, iz glumačke porodice, me je odveo u pozorište i zaljubio sam se na prvi pogled. Dugo vremena sam paralelno gurao vaterpolo i glumu, do kraja srednje škole kada sam odlučio da upišem glumu. Iz godine u godinu pozorište je bilo deo moje svakodnevice, kad nisam bio na sceni, puštali su me po celom pozorištu gde sam mogao istraživati, u garderobu, magacin… Svi su me pazili kao da sam njihovo dete. Glumica Milka Podrug Kokotović je tražila od mene školske ocene, jer je uslov da igram u pozorištu bio dobar uspeh u školi. Sa pozorištem sam išao na brojna gostovanja.

Kada sam došao na Akademiju to je bio dvosekli mač. S jedne strane kao sportista, imao sam jako organizovan život, i došao sam kao glumac-amater sa 20-tak predstava, na Akademiju gde se sve radi ispočetka, tako da su me dosta „lomili“ na Akademiji. Danas mi je puno lakše jer sam odrastao uz velike glumce, koji su me naučili pozorišnoj kulturi, pozorišnom znanju, sećam se njihovih rečenica. 

Tako da sam dosta rano dobio identifikaciju kao glumca, a kasnije i reditelja. Na Akademiju sam došao sa znanjem knjiga, tekstova i neke pozorišne etike, što mi je olakšalo rad.

Pretpostavljam da ste dobro upoznati s našom umetničkom scenom? Šta biste rekli o našim glumcima, i da li biste izdvojili nešto umetničko po svom ukusu, nešto što Vas inspiriše, u čemu uživate?

Robert: Upoznat sam sa kompletnom umetničkom scenom u Srbiji. Sve predstave u Madlenianumu sam pogledao. Oduševljen sam kako su napravljene sve predstave u ovom pozorištu. Divno je da postoji takvo pozorište, koje pazi na kvalitet scene, kostima, svetla, angažuje najbolje umetnike i saradnike. Orkestar je sjajan, skup vrhunskih muzičara. Madlenianum gaji takav kvalitet u produkciji. Gledao sam mnoge predstave u Pozorištu na Terazijama, imam prijateljstva stara 20 godina, sa vašim glumcima, poput Ivana Bosiljčića. Beogradski glumci su nešto posebno, taj šarm beogradske i novosadske škole, ja uživam u njihovom radu, to su glumci koji ne rade na prvu loptu, nego rade kako mi to u profesiji kažemo „duboko“.

S obzirom na to da ste po treći put u Beogradu, verujem da ste više puta sarađivali s istim  beogradskim kolegama, kao što je to na primer, dirigent Vesna Šouc. Vi ćete svakako dodati još neko ime. Da li bismo mogli uslovno da kažemo da sad već imate svoju beogradsku pozorišnu ekipu? 

Robert: Treći put u Beogradu i sva tri puta sam radio u Madlenianumu, što mi je izuzetna čast, osećam se kao deo Madlenianuma. Sa radom maestrom Vesnom Šouc bio sam upoznat i ranije, i na prvi susret smo kliknuli, iste ideje i način razmišljanja o pozorištu, imamo istu emociju od one blage do jake, strašno je poštujem, ima ogromno znanje, veliki je profesionalac, dosta učim od nje. Tako da mi je gušt sa njom raditi. Kao i u Veseloj udovici i u Svetlosti pozornice tu su Branislava Podrumac, mlada operska pevačica Mina Gligorić, Žarko Stepanov i Dimitrije Cincar Kostić, koji su bili prirodan izbor je imamo isti smisao za pozorište, koliko se daju na sceni. Odlično je što Madlenianum za svaku predstavu ima audiciju, što omogućava da dobiješ saradnike koje želiš. Sa mnom su moja autorska ekipa, jer su genijalni i jednostavno lako sarađujemo, mi smo kao jedna velika porodica, i to zahvaljujući generalnom direktoru Andreju Rackovu, koji mi to omogućava. Iz beogradske ekipe tu je kostimografkinja Snežana Pešić Rajić, a sa Isidorom Goncić, mojom asistentkinjom se poznajem već pet godina, ona je sjajna rediteljka i uživam raditi sa njom. Naravno, tu je i koreograf Milica Cerović.

Koliko dugo je trajala priprema za mjuzikl “Poslednji pet godina“, i šta biste nam zanimljivo izdvojili sa proba ili iz samog procesa rada?

Robert: Već mesec i po dana radimo, što je malo, ali s obzirom da radimo sa dva kasta dovoljno je. Sama priprema mjuzikla je trajala skoro četiri meseca, onog autorskog dela i dogovora sa scenografom, kostimografom, videom. Scenografija je spektakularna, sva je od pleksiglasa. Kostimi su neobični jer odražavaju unutrašnje stanje glumaca. U radu sa glumcima, verovatno su me oni u početku mrzeli jer sam ih dosta terao, ali sve je došlo na svoje, jer i pored velike želje da nešto rade posle godinu dana, trebalo im je vremena da vrate tu radnu energiju. Gluma je kao sport, morate neprekidno vežbati. 

Recite nam nešto više o ljubavnoj priči između pisca Džejmija i glumice Keti iz mjuzikla „Poslednjih pet godina“?

Robert: Ljubav između njih dvoje je napravljena da priča o njihovoj romansi ide u dva različita pravca, Keti priča od prekida veze do njenog početka kada su se upoznali, dok Džejmi priča od početka do kraja. Oni se u jednom trenutku susreću,  i onda svako nastavi svojim putem. Što je svakako zahtevno za reditelja. Njihova priča je savremena, današnja, zaljubili su se na prvi pogled, živeli su i u siromaštvu, njegova karijera je rasla, dok se njena karijera nije ostvarila. Nju je obuzela umetnost i karijera, umesto da živi život žene, partnerke, majke… On je sticajem srećnih okolnosti postao pisac, dok je Keti večito u sumnji vezano za svoj talenat. Džejmi pokušava da je vrati u pravi odnos, ali Keti je opterećena svojim izgledom i karijerom. Pojavljuje se druga žena koja je Džejmiju pružila sve ono što mu je falilo, on prevari Keti i tu je kraj njihovom braku.

Znamo da je život za mnoge bez ljubavi nemoguć, a kakav bi to svet bio bez umetnosti, pozorišta i filma, bez umetnika i publike? Ovo je pitanje o kojem smo, na žalost, protekle godine svi razmišljali.

Robert: Život bez ljubavi je moguć, mnogi umetnici svoj život posvećuju poslu, karijeri. Ljubavi ima puno, ne mora nužno biti prema partneru. Bez umetnosti ne možemo, što sam obradio u koncertu Svetlosti pozornice, gde se glumci-pevači pitaju da li će na kraju posle generalne probe izaći pred publiku zbog pandemije. Dok u inostranstvu postoji kulturni, pozorišni turizam, to kod nas na Balkanu nije svojstveno. Jedna država se može ponositi sportistima i umetnicima. Recimo Srbija se pored Novaka Đokovića može ponositi Madlenianumu, gde privatan vlasnik, porodica Zepter, ulaže svoja sredstva u takvu zgradu, takav program svih žanrova, takve umetnike!

Koliko je važan kontakt s umetnošću od malena, generalno, a koliko u smislu da se zavoli jedan žanr kao što je to mjuzikl, i opera? 

Robert: Odmalena sam zavoleo pozorište, i meni je ono život. Pored vode, mora i bazena, vaterpola, jasno se sećam pozorišta, rada sa glumcima, gašenja svetla, paljenja reflektora, prvi izlazak pred gledaoce i aplauz posle nastupa. Sve me je to opredelilo da budem glumac i reditelj. Kod mene se muzičko pozorište slučajno dogodilo. Mama je uvek slušala klasičnu muziku i operu, što me tad nije „uhvatilo“. Ali po završetku Akademije radio sam u pozorištu „Komedija“, što je pandan Pozorištu na Terazijama, radio sam sa rediteljem Vladom Štefančićem, od koga sam dosta naučio o muzičkom pozorištu, o poštovanju dirigenta, o radu sa glumcima, orkestrom, plesačima… o triple trepu, gde glumci i pevaju, glume i igraju, a da to ide spontano da se ne primeti. Imao sam sreću da sam dugo godina u “Komediji” radio muzički teatar, a nakon magistarskog pozorišne režije u Londonu, bio sam asistent za operu Cosi fan tutte, kada se produkcija zahvalila rediteljki, a ja sam za 20-tak dana morao da izrežiram i završim ovu operu, što je bilo vatreno krštenje i tad se razvila moja ljubav prema operi.

Šta Vam je u tom smislu ponudio Vaš rodni grad Dubrovnik?

Robert: Dubrovnik je čaroban, kao neki filmski set za istorijski film. Ja sam odrastao u samom centru Dubrovnika, bez automobila, tako da je ceo stari grad bio moj vrt. Svugde sam išao peške, igrali smo se partizana i Nemaca, svih sportova, što današnja deca retko praktikuju. U Dubrovniku je i najveći pozorišni festival „Dubrovačke ljetnje igre“, tako da sam i tamo imao svoj debi.

Roberte, Vaše iskustvo u teatru, na filmu, na televiziji… više je nego bogato. Koji mediji Vam je najdraži, i gde bi voleli da zadržite fokus u budućnosti? Ili, šta biste možda novo probali, kad bi Vam se za to ukazala prilika?

Robert: Kao glumac već imam veliku karijeru, u ovih 20 godina igrao sam velike uloge, u pozorištu, na filmu, u serijama na televiziji, u muzičkom pozorištu, tako da je režija došla prirodno. Više volim pozorište, jer je ono deo mene, svi žanrovi su mi na različit način dragi. Pogotovo je muzičko pozorište moja ljubav. Radio sam velike spektakle u teatru, možda bih voleo jednog dana režirati Eurosong, možda bi mi to bio veliki izazov, ili režija na Brodveju ili Vest Endu. Ali svakako bih uvek bio reditelj.

Foto: promo