Predrag Koraksić Corax, foto: Tijana Janković-Jevrić (Miss Stills Photography). Sva prava zadržana 2021

Karikaturista Predrag Koraksić Corax: „Svašta sam ja preživeo, ali sam uvek ostao“

-„Kako se ti zoveš?“
-„Franjo Božić“, odgovorio je osmogodišnji Predrag.

U jednom dahu, izustio je ime koje nije bilo njegovo kako bi zaštitio sebe, svog mlađeg, šestogodišnjeg brata i svoju majku od dvojice SS-ovca, koji su znali srpski jezik, priseća se naš čuveni karikaturista Predrag Koraksić Corax ratnog vremena, kada je, kao dečak, bio ilegalno u Zemunu. 

Božić je bilo devojačko prezime njegove majke, koja je u trenutku pretresa bila odvedena u zatvor Glavnjaču. Srećom, ubrzo je puštena na slobodu, a Predrag je sa svojom porodicom nastavio da se sklanja iz mesta u mesto, dok na kraju nije i konačno došao u svoj Zemun, gde smo se s njim sreli danas, osamdeset godina kasnije. 

Na Zemunskom keju, na klupi Branka Najholda, zemunskog hroničara i osnivača Zemunskog salona karikature, sedeli smo pod dobrim hladom, iako je bilo vrelo subotnje popodne. Koraksić je za naš razgovor izabrao baš taj dan, kada je slobodan, kad ne crta. Inače provodi do pet sati dnevno radeći na svojim karikaturama, uprkos tome, što kako kaže, zbog zdravstvenih razloga ima problem s šakama, više nema osećaj u prstima i to mu otežava crtanje. 

„Radim jedno četiri-pet sati, sigurno. Sve zavisi kakav je crtež. Ako je komplikovan, potrebno mi je mnogo više vremena. Mogu to da uradim nabrzaka, ali ne volim da iz moje kuhinje izađe nešto nesavršeno. Ne volim te površne crteže. Trudim se da to na neki način bude korektno. Mnogi ne primećuju da ja imam taj problem, stvarno, i to veliki.

Što se tiče kefala, tu nemam nikakav problem, imam mnogo ideja. Jedini problem kod ideja je to što ih imam takve da ne mogu da ih realizujem. Zato moram da ih svedem, da to bude jednostavno rešenje s mnogo manje detalja. Ustvari, takve karikature su i najefektnije. Kada to svedete na onu suštinu, da tako kažem. Nije to freska da ima puno likova, itd.“

Koraksić i Najhold bili su komšije. Foto: Tijana Janković-Jevrić (Miss Stills Photography)

Misleći da razgovor o stvaralaštvu nastavimo osvrtom na nedavnu izložbu „Paraleni svetovi“, na kojoj je izlagano 20 radova, koje je Corax crtao za Medija centar Beograd, a koja je održana na Dorćol Platz-u, ustvari smo shvatili da je tu, na tom mestu, više početak njegove životne priče, nego bilo šta drugo. Ispostavilo se da i sam centar grada ima posebno značenje u Predragovom životu. Zato smo se od najsvežijeg dešavanja brzo vratili mnogo decenija u prošlost, iz 2021.  pravo u Beograd i Dorćol iz 1941. godine:

„Ta izložba ima dobar naslov – „Paralelna stvarnost“. Neko se setio da to nazove tako, i to mi se jako svidelo. Nije moja ideja, ali sam je odmah prihvatio. Ustvari, sve ove moje karikature su na neki način paralelna stvarnost. Mi živimo, kako da kažem, u nekoj oazi slobode, a ovo ostalo oko nas je jedna potpuno druga situacija. Vi izađete na ulicu, i niste više tamo gde ste malopre bili. 

Međutim, ono što je za mene posebno zanimljivo jeste mesto na kome se izložba održala odnosno Dorćol Platz, koji je povezan s mojim životom. 

Naime, na tom istom mestu, tačnije preko puta današnjeg Dorćol Platz-a, gde je nekada bio Blic, bila je centrala na ugalj, koja je snabdevala električnom energijom Beograd. Nemci su 6. aprila 1941. bombardovali tu centralu, ali nisu nju pogodili, već jednu stambenu zgradu, šestospratnicu, u kojoj su živeli moji baba i deda. Njih dvoje su otišli u sklonište, i kad su izašli napolje sve je bilo uništeno. U prah i pepeo je sve otišlo. Našli su samo neku staru, bakarnu siniju, koju u Bosni vrte i u isto vreme pevaju, stvarajući poseban zvučni efekat. Moja baba je iz Bosne.  

Ja sam imao šest godina kada sam bio u toj kući, da bih posle otišao u Gornju Gorevnicu kod Čačka, odakle je moj otac.” 

Koraksov deda po majci, koji je živeo u toj zgradi, bombardovanoj na Dorćolu, bio je šef Poreske uprave Grada Beograda, a sve što ima od talenta to mu je, Koraksić kaže, nasleđe s te strane: 

„Moj deda je sjajno crtao. Bio je izvanredan crtač, izvanredan matematičar. Čak sam i ja bio dobar matematičar, najbolji u razredu u gimnaziji. On je bio i kompozitor, i svirao je nekoliko instrumenata, mada sa tim ja nemam puno veze, iako sam pevao u nekim horovima. Međutim, ono što se tiče crtanja, to sam od njega nasledio. Moj deda je inače iz Poljica, on je Dalmatinac, a njegova mati je bila Italijanka. Moja baba, njegova supruga je poreklom Jevrejka. 

S ove druge strane, moj deda Budimir, on je Šumadinac i on je prešao Albaniju. Znate šta to znači – prešao Albaniju? To su oni koji su u tom egzodusu, prešli preko Albanije, došli dole do Krfa, bili transportovani do Francuske i vratili posle preko Kajmakčalana, i oslobodili Srbiju.“

Predrag Koraksić Corax, foto: Tijana Janković-Jevrić (Miss Stills Photography)

Dok je govorio o svom poreklu i o odrastanju, Koraksić je ispričao da, kao osmogodišnji dečak, nije znao da mu je otac streljan u Drugom svetskom ratu, sve do oslobođenja:

„Ja sam ’33. godište, da bi ’41. u jesen, moj otac, koji je inače bio oficir Kraljevske vojske, bio uhvaćen i poslat vozom preko Slovenije u Nemačku, u zarobljeništvo. Međutim, on je u Sloveniji iskočio iz voza, i vratio se nazad, da bi sa Ratkom Mitrovićem digao ustanak u Čačku. Ima jedna vrlo poznata istorijska slika na kojoj Ratko Mitrović govori u trenutku kada je Čačak na kratko oslobođen, a dole ispod stoji i moj otac u partizanskoj uniformi. Posle toga su Nemci pregazili Čačak, a moj otac je s ostalima morao da prepliva hladnu Moravu, i zbog toga se prehladio. Zato su ga smestili u jednu bolnicu, u našem selu, koja se nalazila u školi. U to vreme je Draža prekinuo s Titom, i među prvim akcijama koje je imao bila je i ta u kojoj su opkolili bolnicu i pobili ranjenike, među kojima je bio moj otac i još 17 partizana.“

U međuvremenu, zbog svoje bezbednosti, tada samo osmogodišnjak, Predrag je sa svojim dve godine mlađim bratom i majkom otišao iz Čačka u Zemun, kada se i odigrao dijalog s početka teksta. 

Kao mali dečak, karikaturista Predrag Koraksić se zbog bezbednosti s porodicom često premeštao. Posle pomenutog rodnog Čačka i sudbinskog Zemuna, sklanjao se i u Batajnicu, pa onda i u Ugrinovce.  Na tom ratnom putu,  ostao je bez oca i izgubio je četiri godine školovanja, da bi konačno stigao ponovo u Zemun, i tu ostao:

„To su bile godine kada je u Zemunu bila glad. Mi smo gladovali. Šta smo jeli… Jeli smo neku puru sa nekim lukom, ništa drugo nije bilo. Mama i njena rođena sestra Danica su radile u Batajnici kao fizičke radnice, na polju kad je žetva. Radile su tu da bi dobile pšenicu, ili recimo džak brašna da bi se prehranile. Obe su radile na vršalici,“ priseća se Koraks vremena kada su dve sestre, dve samohrane majke živele zajedno sa ukupno šestoro dece u Zemunu. 

Kako je onda nakon svega i uprkos svemu Predrag Koraksić postao čuveni karikaturista Corax?

„Pošto nisam četiri godine išao u školu, a moja majka je učiteljica, koja je potom postala direktora škole u Zemunu, ja sam kod nje praktično položio tri razreda. Tako sam stigao sa onom generacijom koja je 1935. godište. Završio sam gimnaziju ovde u Zemunu, i već tada sam pokazivao talent za crtanje. Crtao sam profesora na tabli, i bilo je tu tih nekih incidenata malih. Uglavnom, ja sam već tu pravio neke karikature. 

U sedmom razredu gimnazije smo još uvek imali slobodno crtanje, i tu je bio profesor jedan vrlo poznat, ali i strog, Čutuković Đoka, koji je bio i jedan sjajan slikar. Nije se godinama uopšte znalo o njemu, o njegovom radu. Kada je on umro, pronađena je ostavština ogromna, od koje je posle napravljena izložba u ovde u Pinkiju. Svi su se zaprepastili kakav je to umetnik bio.”

“Čutuković Đoka je bio jako strog. Voleo je tišinu i nije bio oženjen,“ priseća se svojih školskih dana karikaturista Corax.

Predrag Koraksić Corax, foto: Tijana Janković-Jevrić (Miss Stills Photography)

Takođe, kao jedan od onih koji su imali presudni uticaj za Predraga, ali i druge zemunske karikaturiste, bio je profesor Milan Besarabić, vajar, koga Koraksić opisuje kao jednog vrlo zanimljivog čoveka, koji se bavio karikaturom u skulpturi:

„Bio je jedna zanimljiva ličnost, takođe samac, i živeo je preko 100 godina. Neverovatan jedan čiča, opasan. On je osnovao jednu likovnu sekciju na tavanu Zemunske gimnazije, na mestu gde smo napravili jedan naš mali atelje, gde smo crtali pod njegovim nadzorom. Onda smo, takođe, išli često na Sajmište, gde je on imao atelje. U tom razredu su bila tri učenika koji su postali poznati karikaturisti, Nikola Rudić, Dragan Rumenčić i ja.“ 

U sedmom razredu gimnazije, sa samo 17 godina, Corax je objavio prvu karikaturu u „Ježu“:

„Tada su sve teme bile o Rusima o Staljinu, crtalo se slobodno potpuno. Vi tada, ali ni kasnije niste mogli da crtate nikoga iz vrhuške koja je bila na vlasti. Ja sam nekoliko puta pokušavao, pa sam uvek dobio po prstima.“

Prvi put se zaposlio u sindikalnom listu Rad, i tu je proveo pet godina. Zatim, na poziv urednika Slobodana Glumca, Koraksić je došao u Večernje novosti, gde je radio narednih 25 godina. Međutim, nije sve teklo tako jednostavno: 

„I onda su počeli moji problemi, kada je Milošević došao na vlast, kada su počeli da odbijaju moje karikature, pa sam tri godine vodio sport u Večernjim novostima. Posle te tri godine su promenili pravilnik, pa me izbacili na ulicu. Onda sam se zaposlio u Vremenu i tamo sam se i penzionisao, ali sam i dalje nastavio da radim. 

Svašta sam ja preživeo, ali sam uvek ostao. Kad god su me izbacili, ja sam na drugoj strani dobio mnogo više, i na publicitetu i na nekom rejtingu.“ 

Raspad Jugoslavije je za karikaturistu Predraga Koraksića bio izuzetan šok, ali i velika inspiracija za njegove karikature, koje su nastajale devedesetih:

„Ja sam prosto eksplodirao i morao sam to na neki način da pokažem. Počeo sam da radim besomučno karikature, na te teme, da to žigošem. Posle su se pojavili i svi oni novi, koji su mi dali šlagvort da pravim karikature. Od kako se pojavio Milošević, možda sam bio jedini u ovom okruženju, Srbija, Hrvatska… koji je na taj način reagovao. Skromno da kažem. 

Tako da sam ja odmah postao izopštenik. Nisam mogao da imam izložbe niti da se bilo gde pojavljujem. To je sve počelo još ’89. godine, kada sam prve karikature protiv njega pravio u listu „Demokratija danas“, koji je izašao samo nekih petnaestak brojeva.”

Predrag je u to vreme bio na crnoj listi, nisu ga objavljivali, što ga je primoralo da se snalazi, kako ne bi ostao bez posla i prihoda:

„U međuvremenu se pojavilo nekoliko opozicionih listova. Recimo, bila je tu Borba. Sve što mi odbiju u Novostima, ja odem sprat niže, i objavim u Borbi. 

Imao sam normu od šest karikatura, pa sam ih ja pravio na temu muzike, sporta… Da bih ispunio tu normu, da nemaju razlog da me izbace na ulicu. Dok nije Milošević stavio svoju šapu na Borbu. Imam i jednu karikaturu povodom toga, gde on svoju medveđu šapu stavlja na Borbu. Tada je na ulicu izbačeno 100 novinara. I tada su počeli da mi objavljuju karikature u inostranstvu. 

Dok je Milošević, bio svih tih 11 godina moje karikature su objavljivali svetski listovi, objavljivao je Njujork Tajms, Tajm… austrijska štampa… Tako da su počeli da stižu ti neki neverovatni honorari, a da ne govorim, da originale koje sam imao, jer sam crtao na velikim formatima, su otkupljivali diplomate i strani novinari koji su bili ovde u Beogradu. Meni su dolazili bar jednom nedeljno da otkupe original. Eto, tako sam ja preživeo, kao bubreg u loju.“

Predrag Koraksić Corax tvrdi da nikad nije imao ni prema kome obzira, i da je to uvek bio njegov stav: „Ako mi se nešto ne sviđa, ja ću to da objavim, pa kud puklo da puklo.“ 

Predrag Koraksić Corax, foto: Tijana Janković-Jevrić (Miss Stills Photography)

Tako i dan-danas, on vredno radi, i nakon sedamdeset godina karijere. Jedino je drugačije to što više ne može da koristi četkicu dok crta, kako ga je, ovoj teškoj disciplini, još davno, učio profesor Ivan Lučar iz Ježa: 

„Ja imam problema s rukama. Ne mogu više da radim sa četkicom, koja je moj osnovni alat. Vi da povučete tanku liniju sa četkicom morate iz vazduha to da radite. Tako da ja to više ne radim. Nemam osećaja uopšte u ruci. Meni kašika ispada iz ruke. Kada nešto moram da uhvatim ili da presečem, to je problem. Dakle, ja sam sad počeo da crtam sa flomasterima. Pošto flomaster ima oslonac. Onda ja skicu napravim olovkom, to još uvek mogu da uhvatim, tu olovku i da držim, ne znam dokle još mogu. Onda to stavim sve u kompjuter pa u Fotošopu, pravim te korekcije, kolorišem, i popravljam. Sad mi je potrebno pet puta više vremena nego što je ranije to bio slučaj.“ 

Koraksić sada ima 88 godina, i prošao je dug, i stvaralački izvanredno bogat, put od četkice i pera do savremenog digitalnog crtanja i bojenja. Da li se još nešto za to vreme promenilo, da li je naš smisao za humor postao drugačiji? Da li smo ga izgubili?

„Ne, pa to je nemoguće. Pogledajte samo na društvenim mrežama, tu imate humora koliko hoćete. Ima puno tih vrcavih rešenja. Ja to ne pratim, ali ponekad mi neko nešto pošalje i tu ima dosetki neverovatnih. Nismo mi izgubili smisao za humor, ali ova vrhuška nema smisla za humor, oni ne razumeju karikaturu, oni to doživljavaju kao uvredu,“ zaključio je karikaturista Predrag Koraksić Corax. 

Karikaturista Predrag Koraksić Corax dobitnik je Nagrade za umetnost “Mića Popović” (1998), odlikovan je Nacionalnim ordenom “Legije časti” (2004), a pripala mu je i Nagrada Službenog glasnika za najbolju knjigu iz oblasti publicistike objavljene u 2014. godini, za knjigu “Trajno prošlo vreme: hronologija 1990—2001”.

Foto: Tijana Janković-Jevrić // Miss Stills Photography // Sva prava zadržana