Srbija je odavno poznata kao riznica ukusa i mirisa, a specijalitetima iz domaće kuhinje veoma je teško odoleti. Ipak, kako vremena prolaze i smenjuju se navike i običaji, tako jela koja smo nekada voleli i često jeli – padaju u zaborav. Ako želite da se podsetite starih jela, koje su pravile naše bake, i probate nešto ukusno i neobično što će razonoditi vaša nepca – onda je vreme da pročitate ovaj tekst.
Belmuž – jestivo blago Istočne Srbije
U nezaobilaznu priču o seoskom turizmu u Istočnoj Srbiji ulazi i priča o starom, danas retko pravljenom specijalitetu od sira – Belmužu. Sastojci za ovo jelo su takođe jednostavni, međutim, isto se ne može reći i za samu pripremu. Da bi se Belmuž uspešno spremio – treba ga konstantno mešati, što zahteva izvesnu fizičku snagu, pa se priprema Belmuža ranije prepuštala muškarcima.
Pretpostavlja se da je i sam naziv ovog jela potekao tom logikom. Bel- zbog beline sira, i -muž, jer su ga pravili muškarci/muževi.
Belmuž se priprema tako što se u kilogram rastopljenog sira, uz neprestano mešanje, postepeno dodaju 3, 4 kašike kukuruznog brašna, dok se ne zgusne. Doda se i malo soli. Sir se meša neprestano dok ne pusti maslo, a kad počne da se razvlači, to je znak da je gotov. Služi se odmah sa ovčjim kiselim mlekom.
Imajte na umu da je zbog dužeg kuvanja i topljenja sira za Belmuž, potrebno pripremiti šerpu ili lonac koji su otporniji na visoke temperature ili vatru. Potrudite se da, i inače, u svom asortimanu imate jednu, tako otpornu šerpu koju možete pronaći u nekoj od bolje snabdevenih prodavnica aparata za vaš dom.
Papula – pire od pasulja koji je obožavao Karađorđe
Dobro raskuvan i potom izgnječen pasulj služio se obično u pljosnatim, drvenim posudama i bio je omiljena hrana seljaka u 18. i 19. veku. Za papulu je najbolje upotrebiti beli pasulj, po mogućstvu tetovac, a od ostalih đakonija su potrebni crni i beli luk, ulje, aleva paprika, biber, so i malo peršuna.
Pasulj se kuva sa proprženim lukom, dok se potpuno ne raskuva, a onda se od njega gnečenjem pravi pire. Pire se potom posipa alevom paprikom i peršunom.
Cicvara – miris koji vraća u detinjstvo
Uz miris cicvare smo se budili kao mali, i ovo, tradicionalno jelo se u srpskim domaćinstvima pravilo gotovo svakodnevno. Iako je danas cicvara veoma zapostavljena, poneka dobra domaćica i dalje pamti recept za nju, a može se naći i na meniju ponekog restorana domaće kuhinje. Često je predstavljala dokaz kulinarske sposobnosti, a ako mislite da ste dorasli, evo recepta u kom se možete oprobati.
U dublju posudu stavite mleko da se greje. Za to vreme izgnječite sir, dodajte ulje, kajmak i pavlaku pa sve zajedno stavite u posudu sa mlekom. Kada smesa provri, polako, uz stalno mešanje dodajte kukuruzno brašno. Mešajte dok se smesa ne zgusne. Sklonite sa vatre, pa prohladjenu cicvaru poslužite uz kiselo mleko ili jogurt.
Žuta, seljačka proja
Iako proju danas pripremaju mnoge domaćice, kao meze ili dodatak glavnom jelu, malo ko je probao onu originalnu, pravu proju, koja je prehranjivala srpskog seljaka u godinama tokom ratova. Prava, autentična proja razlikuje se od današnje naslednice prvenstveno u sastojcima, koji nisu bili tako bogati. Naime, u staru proju ne idu jaja, sir i jogurt, a nije se bogatila ni mesom ili drugim dodacima.
Stara, žuta proja pravi se od tri sasvim jednostavna sastojka: krupno mlevenog kukuruznog brašna, soli i vode. Smesi možete dodati i malo praška za pecivo, i peći smesu u tepsiji podmazanoj mašću.
Šljivko – najstariji srpski kolač
Šljivko je bio omiljena poslastica naših baka, deka i njihovih roditelja. Kako se pravio isključivo od svežih šljiva, bez raznih aditiva, predstavlja veoma zdrav slatkiš, koji je pritom i neverovatno ukusan. Prvi recept kolačića od šljiva pribeležen je još sredinom davnog, 15. Veka, i bio je poznat kao hajdučki kolač.
Danas samo poneka bakica sa Zlatibora ili okoline Sirogojna zna napamet recept za Šljivka, a da to ne bi i ostalo tako, kolač možemo napraviti na sledeći način: u šljive koje su se dugo kuvale doda se malo kukuruznog brašna – tek toliko da možemo formirati kuglicu od smese. Kolači se, potom, suše na suncu, poređani po širokim listovima neke jestive biljke, poput borovnice ili kupusa.
Vanilice – najlepši praznični kolači
Vanilice su najbolji dokaz da za ukusan slatkiš nisu potrebni brojni i preskupi sastojci. Ovaj tradicionalni delikates se godinama mogao pronaći na porodičnim trpezama i bez njega nije mogla proći ni jedna proslava.
Osnovni sastojci za keks omiljenog kolača našeg detinjastva su isti – šećer, brašno, svinjska mast, jaja, sok od limuna i limunova korica. Između njegovih korica treba smestiti malo omiljenog, bakinog pekmeza od kajsije ili šljive. Da bi doživljaj bio potpun, mali, okrugli kolačići sa punjenjem u sredini su posipani šećerom u prahu od kog bi cela kuća mirisala.
Kada vam sledeći put ponestane kulinarske inspiracije, setite se nekog od ovih starih specijaliteta. Sigurni smo da će vam njihova jednostavna priprema prijati, a jedinstven ukus obradovati nepca.
