U kolektivnom sećanju našeg naroda 1. maj je bio radostan dan. Dan kada se slave humane vrednosti i teško izborena prava radnika. Pamti se po urancima, crvenim karanfilima, priredbama i jednom specifičnom prazničnom atmosferom, koja je danas poznata samo onima koji su živeli u vremenu SFRJ. Danas, Praznik rada je izgubio mnogo toga od svoje suštine, postao je Piknik dan!
Devetnaesti vek širom sveta je upamćen kao izuzetno surov za radnike. Kapitalisti su bezdušno koristili odrasle i decu u svojoj nehumanoj trci za profitom. Niske dnevnice, iscrpljujući rad od 12 ili čak 18 sati u užasnim i opasnim uslovima, bili su nužni razlog da se radnici pobune.
Prva radnička revolucija dogodila se u Čikagu 1886. godine, kada je na ulice izašlo oko 40 000 demonstranata koji su podržali prava radnika u njihovom nastojanju da se izbore za osmočasovno radno vreme. Počele su kao mirne, ali su se krvavo završile. Nepoznata osoba je bacila eksploziv na policiju i tako je počeo pokolj u kom je stradalo sedam policajaca i četiri civila. Ranjenika je bilo na obe strane. Pucala je samo policija!
Ovaj događaj se zbio 4. maja, tri dana nakon što su radnički sindikati tražili promene. Otuda i važnost ovog datuma. Ostao je upamćen kao „Masakr na Hejmarketu-Trgu Žitne berze“. Kao znak sećanja na ovaj krvavi događaj, Međunarodna radnička organizacija je 1889. godine proglasila 1. maj praznikom radničke klase.
U zapadnim zemljama radnici su se lakše izborili za svoja prava. Jake sindikalne organizacije uspele su da postanu moćni posrednici između kapitalista i radničke klase. U istočnim zemljama, radnički pokreti su bili povezani sa komunističkom partijom. Borbe za prava nisu išle lako. One su nastavljene i u dvadesetom veku.
Ova tema ni danas nije sasvim zatvorena. Širom planete, radnici se susreću sa sličnim problemima kakvi su bili pre dva veka. Eksploatacija radnika nije nepoznanica savremenom društvu. Danas je ona samo suptilno maskirana.
Zanimljivo je da je i Nemačka, kao kapitalistička zemlja, među prvima proslavljala 1. maj. Nemački nacional-socijalisti proglasili su ovaj praznik „Danom nacionalnog rada“.
U Italiji, fašistički vođa, Benito Musolini, zabranio je proslavu Prvog maja. Za praznik rada odredio je 21. april – rođendan Rima.
U Portugaliji, diktator Salazar je gušio svaki pomen ovog praznika. Slično je bilo i u Španiji, gde je Fransisko Franko strogo kažnjavao svakoga ko bi se usudio da ga proslavlja.
Danas je 1. maj internacionalni praznik. Zapadna Evropa ga proslavlja kao „Euro May Day“, Praznik rada ali i drugih sloboda. Toga dana se u mnogim zemljama protestvuje protiv nesigurnosti na ulicama Evrope.
Amerikanci ga proslavljaju odlaskom u „šoping“. Kažu da je 1. maj isplativiji od „Crnog petka“ koji pada pred praznik – Dan zahvalnosti. Kao Praznik rada, Amerikanci proslavljaju „Labor Day“, ali se on slavi prvog ponedeljka u mesecu septembru. Svi napori da se praznik „prebaci“ na 1. maj su uzaludni.
U Srbiji, pa i u čitavom regionu, ovaj dan se provodi u prirodi, uz roštilj, alkohol, igru i pesmu. Neradan dan posvećen odmoru i druženju. Zašto je to tako najbolje govori ona stara poslovica „Ja ne pevam što briga nemam, već ja pevam da brige rasteram!“
