Želja za visokim dostignućima i težnji da budemo najbolji je pozitivna karakteristika kod većine pojedinaca. Međutim, ponekad zbog osobine perfekcioniste možemo da sagorimo u nameri da izađemo kao večiti pobednik i time rizikujemo da nas stres, razočaranje i depresije “uzmu” pod svoje.
U sadašnjici, u kojoj se sve odvija velikom brzinom i u kojoj je uvek potrebno da pojedinac budu u toku krucijalnih događaja i promena, izuzetno je bitno da pokažemo svoje najbolje osobine kako bismo opstali i bili u vrhu najboljih.
Istina je da najbolji i najjači opstaju ali po koju cenu? Da li težnja ka postizanju perfekcije u svim životnim poljima može da bude pogubna po čoveka?
Iako smatramo da osoba koja poseduje osobine perfekcioniste ima česte razloge za slavlje zbog svojih postignuća, ova osobina je često povezana sa depresijom, opsesivno-kompulizvnim poremećajem, sindromom hroničnog umora.
Nedavna istraživanja koja su sprovedena u Ontariju, pokazuju da perfekcionisti često osećaju uznemirenost, umor, kratak dah, pate od nesanice.
Današnje društvo nameće mnogo korisna ali i neka nepotrebna pravila. Otuda se i javlja veliki strah od poslovnog neuspeha i ismejavanja ako nismo u manju ruku – savršeni.
Kada se ovaj društveni zahtev kombinuje sa zahtevima da “moramo” da budemo savršeni i u odnosu sa prijateljima, porodicom, kolegama, velikim i malim planovima za budućnost, na ulaznim vratima se može “čuti” tupo kucanje osećanje stresa i depresije.
Naučnici savetuju da ne budemo previše samokritični i da ne padamo u očaj i mizeriju ako ne postignemo željeni cilj. Takođe bi trebalo da izbegavamo opsednutost da smo savršeni jer to nikako ne možemo da budemo.
Suština je u tome da sebi ne postavljamo prevelika očekivanja, jer nas ista mogu tresnuti o zemlju i naterati da se osećamo kao propali slučajevi, a to nikako ne želimo, zar ne?
foto: freedigitalphotos.
