Nedostatak energije, osećaj umora, pospanost, bol u mišićima i zglobovima, slabost ekstremiteta – zvuči kao infekcija korona virusom, ali ovo su osnovni simptomi i jedne druge bolesti – u pitanju je problem sa štitastom žlezdom. U jeku pandemije izazvane korona virusom, sve veći broj ljudi svakodnevno je izložen stresu što za posledicu može imati poremećaj rada štitaste žlezde.
Dr Svetlana Petrović, specijalista interne medicine, subspecijalista endokrinologije iz MediGroup sistema ističe da aktuelna situacija sa pandemijom ima veliku ulogu u ubrzavanju ispoljavanja ovih problema, pre svega kod osoba koje su predisponirane za ove bolesti.
Problemi sa štitnom žlezdom se mogu javiti u bilo kom životnom periodu, mada se može reći da se pik oboljevanja od autoimunih bolesti štitaste žlezde javlja između 30 i 50 godine života i to kod žena, a kod muškog pola ovaj pik se pomera za nekih 10 do 15 godina kasnije. Autoimune tiroidne bolesti češće se javljaju kod ženskog pola i može se reći da je incidenca obolevanja 10 do 15 puta viša kod žena nego kod muškaraca.
“COVID 19 (ili infekcija izazvana SARS CoV2 virusom) se na dva načina može povezati sa poremećajem rada štitne žlezde – prvi je mogućnost izazivanja subakutnog tiroiditisa čija se etiologija povezuje sa virusnim infekcijama pa na taj način i sa SARS-CoV 2. Drugi aspekt je stres koji je neodvojiv od postojeće pandemije, a koji je svakako deklanširao pojavu brojnih autoimunih bolesti između ostalih i štitaste žlezde”, navodi dr Petrović.
Prema njenim rečima, osnovni simptomi koji bi ukazali na potencijalni problem sa štitastom žlezdom grubo bi se mogli podeliti u dve grupe. Prvu grupu čine simptomi koji su vezani za izmenjenu strukturu štitaste žlezde, a drugu grupu čine simptomi koji nastaju kao posledica njene izmenjene funkcije. Izmenjena struktura štitaste žlezde veoma često daje poremećaje u smislu osećaja nelagodnosti, stezanja ili prisustva knedle ili bola u vratu, otežanog gutanja. Funkcionalni poremećaji nastaju kao posledica prisustva viška ili manjka tiroidnih hormona u krvi. Njihov manjak rezultira usporavanjem fizičkih i mentalnih aktivnosti. Veoma često ovi simptomi i znaci mogu biti suptilni i nespecifični, nekad čak i nedostajati.
Najčešći uzroci poremećaja rada štitne žlezde su takozvane autoimune tiroidne bolesti. One nastaju kao posledica autoimunog procesa u samoj štitastoj žlezdi koji dovodi do destrukcije tiroidnih ćelija. Najpoznatiji autoimuni tiroidni poremećaj jeste takozvani Hašimoto tiroiditis, ali takođe postoje i druge forme autoimunih procesa kao što je atrofični tiroiditis, postpartalni, fokalni, takozvani Silent tiroiditis. Drugi kraj poremećaja autoimunih tiroidnih bolesti predstavlja Grejvsova bolest (Graves) koja za posledicu ima hipertiroidizam tj. pojačanu produkciju tiroidnih hormona. Nedostatak joda takođe može dovesti do poremećaja funkcije štitaste žlezde.
“Najčešći simptomi smanjene funkcije štitaste žlezde su osećaj umora, nedostatak energije, dobijanja u težini uz snižen apetit, nepodnošenje hladnoće, suva koža, opadanje kose, pospanost, bol u mišićima i zglobovima i mnogi drugi. Simptomi i znaci hipertiroidizma i tireotoksikoze su suprotni od svega pobrojanog i oni se mogu manifestovati nervozom, anksioznošću, pojačanim znojenjem, nepodnosenjem toplote, hiperaktivnosću, pojavom ubrzanog i/ili izmenjenog srčanog rada, pojavom povišenog krvnog pritiska tzv. sistolna hipertenzija, toplom, vlažnom i glatkom kožom, pojavom tremora ruku, slabošću mišića gubitkom u težini uz povećan apetit, poremećajima menstrualnog ciklusa”, navodi dr Petrović.
Stanja u kojima se pristupa operativnom lečenju poremećaja štitaste žlezde odnosno uklanjanju štitaste žlezde su jasno definisana.
“Na prvom mestu, to su promene u samoj strukturi štitaste žlezde takozvani nodusi koji nose izvestan maligni potencijal pa se u smislu prevencije i/ili lečenja, štitasta žlezda uklanja. Drugi momenat su stanja u kojima imamo takozvani sekundarni neuspeh konzervativne terapije hipertireoze tj. kada nakon dovoljno dugog lečenja ne uspemo da pacijenta uvedemo u željeno stanje. U takvim situacijama, pristupa se radikalnijim metodama lečenja, a jedna od njih je i operacija štitaste žlezde. Nakon odstranjenja štitaste žlezde, pacijenti moraju uzimati hormonsku terapiju i ona se uzima do kraja života”, kaže dr Petrović.
Kako bismo bili sigurni da naša štitasta žlezda pravilno funkcioniše, potrebno je da uradimo osnovne analize, a to su hormoni TSH I FT4, veoma često i antitela tj. TGat I TPOat uz ultrazvučni pregled štitaste žlezde.
foto: PROMO
