Na obalama reke Kunene u severnim delovima Namibije živi jedinstveno afričko pleme poznato kao Himba. Oni vreme i životni vek vezuju za pesmu i muziku. Tamo si star onoliko koliko je stara tvoja pesma.
Žene plemena Himba posebne su majke. Njihova deca se „rode“ i pre začeća. Svaka žena koja poželi bebu, prvo sa tom mišlju odlazi sama da sedne pod jedno drvo. Pod krošnjom sedi onoliko dugo koliko je potrebno da čuje pesmu svog deteta. One kažu da svaka buduća majka pouzdano čuje glas, svog još nerođenog deteta, kako peva jedinstvenu melodiju. Ona se potom vraća kući, pamti pesmu i, zajedno sa svojim mužem je peva dok vode ljubav. Smatra se da sa pesmom koju majka čuje prvi put, rađa se i dete. Od tad pleme računa starost svakog saplemenika.
Dok se dete rađa, seoske babice mu pevaju njegovu pesmu kako bi mu izrazile dobrodošlicu na ovaj svet. Njegova pesma ga prati kroz ceo život. Ona je nešto poput matičnog broja u savremenoj civilizaciji. Po njoj se pojedinac raspoznaje. Ona se peva na obredima inicijacije, u vremenu tuge ili veselja. Obeležava životni ciklus svakog pojedinca.
Takođe je pevanje način izražavanja empatije i integracije u društvo. Ukoliko pojedinac načini neku nepravdu nekome iz zajednice, tada se narod sakuplja u krug i svi u glas pevaju pesme. Na taj način se okrivljeni priseća da je deo zajednice i da ne bi trebalo više nikad da nanese zlo nekome čiju pesmu zna da peva.
U braku supružnici zajedno pevaju porodične pesme, kako svoje lične tako i dečje. Svi starci koji se opraštaju sa dušom i ovim svetom, slušaju svoju pesmu koju im njihovi najdraži pevaju.
Pesme su tu i u dobru i u zlu- simbol su ljubavi, smeha, tuge, radosti, zajedništva, ali ujedno i opomena i putokaz za one koji „odlutaju od svoje pesme“, odnosno od svog životnog puta i svojih načela.
Iz ove fantastične kulture, savremeni čovek mogao bi mnogo toga da nauči. Muzika i pesma su spojeni sa našim bićem i našom dušom. Bez obzira da li imamo sluha ili ne, divno je pratiti svoj ritam!
foto: freedigitalphotos.
