U narodu se smatra da je najhladnija zima oko Svetog Save. U Metohiji se period od Svetog Nikole do Svetog Save (19. decembra – 27. januara) naziva prosenac, a u gruženskim selima se ovi dani zovu proseni dani.
Stari Sloveni su januar zvali prosinac, jer tada sunčeva svetlost, pošto je od Božića i dan duži, jače prosijava, te je stoga ovaj mesec tako nazvan. Naziv je očuvan u svim slovenskim jezicima. Kod Hrvata je pogrešno to naziv za decembar, jer sunce u tom mesecu, pošto je kratkodnevica, zgašnjava i svetlost mu je slabija.
Iako neki od prosenih dana bivaju lepi, u tom periodu zima može da bude tako ledena, da od gole ciče „puca drvo i kamen“. Vukovi koji se po grozomornoj hladnoći kupe u „vučje svatove“, u tim danima su najkrvoločniji čopor.
U onaj dan oko svetog Save kad vetar pomahnita, a studen biva tako jaka da se sledi ždrebe u kobili, narod kaže da je besna kobila, i da tad, usled hladnoće „spavaju zajedno miš i mačka“. Zato je u narodu ostalo „Savina nedelja-besna kobila“.
U narodu je bio običaj da se tad sklapaju grebeni, makaze, britve i sečiva-da bi vukovima bile čeljusti sklopljene, a po narodnom verovanju, u slučaju nenadanog susreta sa vukom, dovoljno je pomenuti Svetog Savu, da bi se nevolja razminula. Po narodnom verovanju Sveti Sava važi za „vučjeg sveca“ i vuci su njegovi hrtovi. Žene u ove dane nisu ništa bojile u crveno-da vuci ne bi klali stoku.
