Istina ili imaginacija?
Koliko puta ste čuli ili pomislili ”Ko zna za koga me Bog čuva”. Tu je i ”On/ona ti nije suđen/a”. U ”potrazi” za ljubavlju svi verujemo da je samo jedna osoba prava za nas i nadamo se da će nas život kad-tad dovesti jedno drugom.
Mnogo vremena i dana provedemo verujući u sudbinu, u čekanju one prave osobe. Svaku propalu vezu zaključimo ubeđenjem da partner nije bio za nas. Ponekad je to i istina. Dešava se da su razlike toliko velike da je nemoguće, i pored svog truda, da ih prevaziđemo. Ipak, veoma često se ne trudimo u vezi dovoljno. Loše postupke partnera vezujemo za njega umesto za datu situaciju i možda istinu da smo i mi uzrok negativnog momenta. Mirno gledamo kako nam veza propada i svaku novu ljubavnikovu grešku veličamo kao još jedan dokaz da bi trebalo da odemo. Očigledno da nam je lakše da pustimo da sve propadne nego da se potrudimo, jer često procenimo da je potrebno mnogo truda da ulažimo u nešto što ”možda” i neće uspeti. Preveliki ponos nas takođe sprečava da delujemo konstruktivno.
Istina je da ”biti jedno za drugo” se postaje vremenom. Rođenjem smo samo neko ko postoji, a sve ono što jesmo postajemo sazrevanjem. Pa tako čovek kao inteligentno biće, koje se vodi raciom, sposoban je da ljubavni odnos gradi svojom voljom, akcijama, a ne čistim verovanjem u sudbinu bez naročitog delovanja. To je isto kao kad biste želeli da postanete vrhunski plesač, provodeći život u fotelji.
Za svakog od nas postoji više pravih osoba, ali ključ neuspeha leži samo u tome što često bar jedan od partnera nema kontakt sa sobom, pa samim tim su i njegove akcije haotične i negativne. I pred truda da se sve popravi, nije dovoljna volja samo jedne strane. Potrebno je da postoji saradnja u rešavanju problema. Put saomostvarenja je veoma bitan kako biste mogli da uživate u ljubavnom odnosu, ali ako napreduje samo jedan partner, veza je osuđena na neuspeh.
Da ne bismo upropastili odnos, potrebno je razlikujemo zaljubljenost od ljubavi.
Zaljubljenost je period kada voljenu osobu uzdižemo do božanstva. Naše mišljenje nije zasnovano na činjenicama. To je početak veze, u kojem pazimo šta ćemo reći, kako ćemo se ponašati i vodimo se neobuzdanom strašću i velikim željama. Zaljubljenost je moguća na prvi pogled, a za nju je, kako naučnici govore, potrebna distanca. Znači zaljubljeni smo onda kada nismo još uvek toliko bliski. Ono čemu zaljubljenost treba da vodi jeste ljubavi, koja nas uči da poštujemo i brinemo o onome koga smo izabrali. Ljubav se razlikuje od zaljubljenosti po tome što je ona trajna emocija zasnovana na realnom viđenju partnera, za šta je potrebna emotivna zrelost.
Ljubav nije haotična niti nam stvara nemire. Kada se ona stvori više nismo ”ludi”, odnosno podložni burnim i nepromišljenim reakcijama. Zaljubljenost, koliko je lepa, toliko može da nas dovede u opasne situacije, jer smo u takvom stanju spremni na ”sve”. Nije retkost da se posle zaljubljenosti ne stvori ljubav, ali isto tako i kada se ljubav pojavi mnogi ne žele mir pa kreću u nove zaljubljenosti i lude osećaje pune nemira i neizvesnosti.
Ljudi koji su vremenom postali jedno za drugo, rastaju se jer govore da ”to ipak nije to”. To što je posle toliko vremena zaškripelo je verovatno sazrevanje samo jednog partnera ili želja za osećajem zaljubljenosti.
Nijedna veza nije pogrešna niti bezvredna. Svaki odnos nam donosi jedan stepenik više u duhovnom razvoju, ma koliko god da su rastanci, reči, postupci bili loši i tužni. Potrebno je da ono loše pretvorimo u pozitivno i pouka je tu. Svaka osoba može da bude prava za nas samo ako se potrudimo.
Ne mislite da vas posle neuspeha vaša istinska ljubav čeka iza sedam gora i toliko mora. Ljubav je u vama, a potencijalni partner možda i bliže nego što mislite. Ne čekajte sudbinu, već otvorite oči i delujte.
