Kada pređemo tridesetu, životne igre su grublje. Nailazimo na poteškoće pri stvaranju porodice, pronalasku posla, negovanju prijateljstva. Nema se vremena niti novca za ljubav i pomoć drugima. Naše nezadovoljstvo i usamljenost rastu uz stalno prigovaranje roditelja, iako smo odavno izašli iz školskih klupa. Prepirke i svađe svakodnevna su pojava u skoro svakoj porodici. Nedostatak novca sputava nas i odvraća od svega što volimo.
Ženama kuca biološki sat, muškarci gube kosu i postaju nezadovoljni, jer još uvek nisu zaradili za automobil, kuću i garderobu… a ljubavi svima fali. Ako pogledate oko sebe, muškarci izlaze sa drugovima, žene sa drugaricama i malo ko prilazi kome, jer misle da takvi nisu dovoljni. Ma koliko želele, dame teško mogu da isprate sve modne trendove, pa muški pol ne shvata da i Ona ima manjak samopouzdanja. Zbog neznanja, neshvatanja jedni drugih, usamljenost nas okružuje. Brakova je sve manje, razvoda sve više.
Prijatelji su u svojim problemima, baš kao i mi, pa nema ko kome lepu reč da kaže. Počastimo jedni druge čašicom razgovora jednom u nekoliko meseci.
U kojim životnim borbama smo sami, a gde možemo da pomognemo jedni drugima?
Ako je neko od naših voljenih suočen sa bolešću, ono što možemo i moramo jeste da budemo uz njih, jer tada se strah smanjuje. Možemo da ih negujemo, pomognemo lečenje, ali moramo da shvatimo da su zapravo oni u toj borbi sami i da će biti trenutaka kada nećemo moći ništa da uradimo da bi ih oraspoložili.
Ako je neko nesrećno zaljubljen, tu bol mu niko ne može otkloniti. Samo on zna kako da krene dalje. Možemo da mu poklanjamo vreme, da ga razumemo, kažemo da smo tu i da ga volimo.
Roditelji često pate zbog već odrasle dece koja ne zarađuju dovoljno i nemaju sigurnu budućnost. Pate jer svoju decu vide u patnji. Međutim, u svemu tome niko nikom ne pomaže. Roditelji bi morali da sakriju svoju brigu, a deca da poštede roditelje svih nepotrebnih informacija.
U životnoj borbi postojite samo vi. Vaše rane, problemi ne mogu nikoga da bole i opterete koliko vas. Rešenje je samo u vašim rukama. U kreiranju svog života upotrebite svoju mudrost, veštinu, znanje istrajnost… sve ono što jeste. Ne zaboravite, dokle god očekujete pomoć od drugih tapkaćete u mestu sa još većim teretom. To nikako ne znači da pomoći neće biti, ali moramo da znamo da se katkad desi nepredviđeno, pa možemo da ostanemo bez obećanog.
Ono što ste dužni na životnom putu jeste da budete tu za svoje bližnje i svesni onoga što se dešava oko vas. Da razumete svoje ljude i olakšate njihovu bol makar i svojim prisustvom.
Prijateljima, ljubavnicima, roditeljima, potencijalnim ljubavima i sebi, potrebni smo jaki i svesni samoće koja je prisutna čak i dok smo u društvu osobe koju najviše volimo.
Životna borba je lična i večna!
foto: Stuart Miles at FreeDigitalPhotos.net
