Dani posvećeni prirodi
Cvetna sedmica počela je u cvetni ponedeljak 11. Aprila. To je vreme kada se Mesec puni. Ovaj dan, baš kao i cela nedelja, dobila je naziv po „cvetonosicama”. Pomenute cvetonosice su devojke koje su se nekada okupljale kako bi brale, sušile i sadile cveće. Cveće su brale u šumama, livadama, i to u ranu zoru. Njihov odlazak, branje, i povratak praćen je pesmom, tako da se ovaj praznik vezuje za mladost i sreću. Pored toga što su sadile cveće, one su se njime i kitile. Devojke su često u naselje donosile i grančice leske, trna, gloga, drena, da bi njime kitile kuće. Verovalo se da ovo drveće i grmlje ima zaštitnu moć od svih prirodnih razornih sila i nepogoda. Iz istog razloga grančice su se stavljane i na zgradama za stoku. Negde su devojke na ovaj cvetni ponedeljak sejale cveće, dok su u drugim krajevima, čekale nedelju, praznik Cveti.
[box]Verovalo se da će cveće zasađeno na ovaj dan, mirisati jače i lepše.[/box]
U ovoj šestoj nedelji uskršnjeg posta, u pojedinim krajevima, bila je uobičajena povorka Lazarica, devojaka koje su okićene cvećem pevale i igrale ispred svake kuće. Naziv lazarice dobile su, jer su se najčešće kretale uoči i na sam dan lazareve subote. Cvetna nedelja se zbog ovoga zove još i lazarička sedmica. Interesantno je da se lazaricama isticao novi naraštaj, novo pokolenje, spremno za udaju. Kretanje ove devojačke povorke predstavljalo je poseban obred inicijacije. U Gornjoj Pčinji običaj, da devojke budu u lazaricama, bio je strogo poštovan. Verovalo se da će u suprotnom, devojke, kada jednog dana odu na onaj svet, nositi žabama vodu. Pravilo je bilo da se u povorci provede tri godine, kako bi se izbegla nesreća, a na ovaj način su se sprečavale i prerane udaje.
Lazarički, cvetni utorak, dan je kada ne bi trebalo preuzimati nove poslove, niti donositi važne odluke. Veruje se da takvi poduhvati, neće proći sa većim uspehom. Nekada je bio običaj i da se ništa ne šije na muškoj odeći, jer metak pogađa baš vojnike kojima je šiveno rublje na ovaj dan. Da je utorak loš dan, kao potvrda srpskom narodu, bila je Kosovska bitka, koja se odigrala baš na utorak 1389. godine.
Posle utorka, sledi varovna, cvetna sreda. Na ovaj dan ljudi su izbegavali da kupaju decu, a posebno su izbegavali da se tokom ove cele nedelje kvasi kosa, kako ne bi cvetala.
Cvetni četvrtak, naziva se još i lazarački četvrtak. Ovaj dan je po određenim izvorima veoma značajan za Beograđane. Na ovaj dan je knez Mihailo 1867. godine, primio na Kalemegdanu ključeve beogradskog Grada. Na cvetni četvrtak u istočnim i jugoistočnim krajevima, devojke lazarice odlaze u kuće lazara (Lazari su devojke koje predvode Lazarice). One u ovim kućama prespavaju i vrše poslednje pripreme pred sutrašnje nastupe, kada će u svakom domaćinstvu pesmom poželeti sreću i napredak.
Cvetni petak se naziva još i lazarički, jer se na ovaj dan lazarice kreću u velikom broju. Lazarice su spremale svoje pesme i igre još na početku uskršnjeg posta. Njihove pripreme podrazumevale su slaganje glasova, i savladavanje igre koja je čvrsto utvrđena. Učile su reči pesama, vežbale pokrete i raspored mesta. Njihovo izvođenje katkad je zahtevalo i inprovizaciju na licu mesta. Pesmu i igru, prilagođavale su sastavu jednog domaćinstva, a od njih se se očekivalo i da svakom članu otpevaju bar jednu strofu. Lazari su devojke koje su najlepše obučene u povorci, a katkad sa sobom nose sablje, noževe. U novije vreme tu je i revolver. Glavni cilj ove povorke jeste rodna godina. Kako izvori navode, u predelu Vranjskog Pomoravlja sukobile su se dve povorke Lazarica. Na mestu gde su izginule, napravljeno je lazaričko groblje, što govori koliko je uloga ove povorke bila ozbiljno shvaćena od strane devojaka.
Subota je dan koji donosi običaj pod nazivom Vrbica. Na ovaj dan, išlo se po vrbovu grančicu koja u našem narodu ima veliki značaj. Vrbica je dan dečije radosti. Pre drugog svetskog rata, slavljena je kao školski dan. Deca su sa popom i učiteljem na čelu, odlazila u prirodu gde su se igrala i pevala pored vrbe. Ubrane vrbine grančice, nosile su se na Cveti u crkvu kako bi bile blagosiljane. U nekim krajevim, južnom Banatu, deca su ovlaš šibana vrbovom grančicom, kako bi rasla kao vrba i bila zdrava.
Cveti uvek pada u nedelju. Ovaj dan se slavi kao sećanje na svečani ulazak Isusa Hrista u Jerusalim, a naziv je dobio po grančici cvetne palme koju je tom prilikom Isus nosio u ruci. Na ovaj dan 1815. godine, pod vođstvom Miloša Obrenovića, odigrao se Drugi srpski ustanak. Iako mnogi smatraju da se na velike praznike ništa ne radi, na Cveti je ipak valjalo posejati lan i posaditi kupus. Verovalo se da će tako rod biti napredniji. A evo i zašto. Na ovu nedelju, mesec je pun. Verovalo se da tada ljudski um i veština, poseduju najveće moći. Iz tog razloga trebalo je započeti poslove i doneti važne odluke.
Cvetna nedelja bila je posvećena prirodi. U ovim danima narod se kitio vrbom i koprivom. Vrbom iz razloga da bi deca bila zdrava, i da bi se rađala nova. Kopriva se stavljala pod jastuk porodiljama kako bi ih štitila od ženskog demona zvanog senka. Od praznika Cveti, još sedam dana je do Uskrsa.
Izvor Srpski običajni kalendar, Mile Nedeljković
foto: Tijana Janković
