Četrdeseta pozorišna sezona u Zvezdara teatru počinje 6. oktobra permijerom komada Udovica živog čoveka Dušana Kovačevića
Povodom obeležavanja 40 godina Zvezdara teatra, organizovan je medijski događaj na kom su o svim proteklim godinama pozorišta govorili Dušan Kovačević, direktor Zvezdara teatra, Voja Brajović, glumac i reditelj, Vida Ognjenović, reditelj, Egon Savin, reditelj, Vladimir Đurđević, pisac, Marko Misirača, reditelj i Slobodan Ivetić, scenarista i reditelj.
Govornici su se kroz svoje izlaganje osvrnuli na vremenski period u kom su aktivno radili i stvarali u Zvezdara teatru.
“Ovih 40 godina je prošlo brzo i kada pominjemo brojeve i prošlost imam utisak da trčimo niz brdo. Zvezdara je danas, mereći ljudskim godinama, u najlepšem periodu života. Moje prvo sećanje na Zvezdaru je mnogo lepih i uzbudljivih predstava i na žalost, mnogo ljudi kojih nema. Ovo pozorište čeka duga i uspešna budućnost ako nastavi putem kojim je pošlo – promocijom novih domaćih dramskih pisaca u izvođenju velikih glumačkih imena sa generacijama mlađih glumaca koji tek osvajaju pozorišni svet. Zvezdara teatar je odavno primer novog modela pozorišta i primer za neke buduće pozorišne kuće” – rekao je Dušan Kovačević, direktor Zvezdara teatra.
Glumac Voja Brajović se prisetio rada na prvoj predstavi koja je izvedena u Zvezdara teatru 8.10.1984. - Mrešćenje šarana, Aleksandra Popovića.
“Sećanja teško mogu da vam prenesem… Bilo je jako uzbudljivo jer je Mrešćenje šarana bilo zabranjivano u dva navrata. Bio je izazov stvarati novo pozorište koje je specifično, jer funkcioniše sa jako malo ljudi. Zanimljivo je da je ipak ovaj komad u režiji Dejana Mijača, dugo živeo i bio dugovečan, što je i očekivano sa jednim takvim piscem i rediteljem. Igrali smo ga i u Zagrebu čak 49 puta” – rekao je Brajović.
Reditelj Egon Savin režirao je drugu predstavu Zvezdara teatra Ratnički rastanak čija je premijera bila mesec danas nakon Mrešćenja šarana. Tokom godina režirao je još nekoliko predstava, a danas su na repertoaru predstave Pasivno pušenje, i Knjiga o Milutinu koja je za nepune tri godine odigrana preko 200 puta.
“Sa vremenske distance lakše sagledavamo fenomen Zvezdara teatra. To je bilo vreme jednopartijske države koja je ulagala veliki novac u kulturu, ali je istovremeno sprovodila ozbiljnu kontrolu nad svim, pazili su na čitav proces rada i stvaranja. Zvezdara je bila slobodno pozorište u koje je ušla cela generacija novih pisaca. Ljudi su bili ganuti do suza, jer su ovde mogli da rade šta vole što je bilo ravno čudu. Publika je to odmah osetila, mogli su da gledaju što nisu mogli u drugim pozorištima, zabranjene teme i sadržaje” – prisetio se Savin.
Vida Ognjenović je bila reditelj treće predstave Nečastivi na filozofskom fakultetu, Iva Brešana.
Zvezdara teatar je bilo i ostalo slobodno pozorište. Imalo je od početka ogromnu ulogu zbog oslobađajuće energije koju je nosilo, glume, režije. Radeći na predstavi Nečastivi na Filozofskom fakultetu glumac Ivo Brešan rekao je: „Ako prođe ja sam spašen, ne idem u pakao“ – istakla je Ognjenović.
Na događaju je predstavljena i interaktivna publikacija „Na radost publike“ autora Vladimira Đurđevića i Marka Misirače, kojom su obuhvaćene najznačajnije pozorišne godine.
“Rad na publikaciji je bio izazovan i uzbudljiv. Četrdeset godina istorije je trebalo spakovati u stotinak stranica. Pored, sad već nekih, kultnih predstava i događaja koji su neizostavni deo svake priče o Zvezdara teatru, odlučili smo da probamo da ispričamo i neke, do sada, neispričane priče. Intervjui sa glumcima, rediteljima, piscima i kompozitorima su bili najuzbudljiviji deo posla. Mislim da je, tim premijerno ispričanim pričama, ova publikacija dobila na svežini, na toplini i da se prilično razlikuje od sličnih izdanja” – kaže jedan od autora publikacije, Vladimir Đurđević.
Danas je emitovan i dokumentarni film o Zvezdara teatru „Kuća među zvezdama“, reditelja i scenariste Slobodana Ivetića.
“Bilo mi je važno da film ne bude u službi pozorišta već da se dve umetnosti dopunjuju i nadograđuju, da filmska sloboda ispuni ograničeni prostor pozorišta, u kome kamera preskače sve rampe i prolazi kroz zidove, scene, kulise i zavese, ide tamo gde publika ne može, otkrivajući magiju teatra na izvoru, gde ona nastaje. Poštovao sam najvažniji princip u našem poslu – da film ne sme da bude dosadan. Nema naratora, svedoci i učesnici života Zvezdara teatra lično kazuju biografiju svoje kuće sopstvenim rečima i sećanjima.”
“Istina sa kojom to čine obasjava „Kuću među zvezdama“ emocijama i strašću koje nas uveravaju da će i drugih 40 godina ovog pozorišta biti vitalne i uzbudljive” – zaključio je Ivetić.
