Islandski pisac Girdir Elijason kaže da, citiramo, “s novim vremenima dolaze novi ljudi, rekao bih, i iako naš Nobelovac Haldor Laksnes više nije među nama, u islandskoj književnosti ima veoma interesantnih dešavanja!“. Njegovu tvrdnju možemo i da potvrdimo čitajući zbirke kratkih priča “Među drvećem” (Heliks 2019, prevod Tatjana Latinović) čiji je on i autor.
O kakvom štivu je reč, otkrivamo iz prve ruke, u razgovoru sa gospodinom Elijason:
U knjizi Među drvećem sabrali ste četrdeset sedam kratkih priča. Koliko vam je vremena trebalo da ih napišete, i da li ste, radeći na ovoj zbirci, uporedo pisali i nešto drugo, ili ste se posvetili isključivo tom poslu?
Girdir Elijason: Na manuskriptu sam radio otprilike dve godine, doduše uz druge projekte, ali su mi te priče za to vreme bile glavni posao.
U stalnom ste dosluhu sa duhovima. Kod vas duhovi nisu deo nečeg onostranog, nezemaljskog, već su ovostrani, žive među nama i sa nama?
Girdir Elijason: Možda je razlog tome što sam odrastao u veoma izolovanom delu Islanda, na farmi mog dede i bake. Kod njih je verovanje u paganizam/folklor bilo veoma prisutno i uz islandske sage su se čitale i islandske narodne priče. U tom starom društvu nije bio vrlo očigledan prekid između takozvane stvarnosti i „ondašnjeg sveta“. Rekao bih da je to poprilično uticalo na mene u detinjstvu i verovatno ostavilo tragove do današnjeg dana. Inače nisam vidovita osoba, ali imam kao možda mnogi drugi nekoliko uspomena o situacijama koje je teško objasniti logikom.
Detinjstvo je, stiče se utisak, za vas neiscrpan izvor tema. Imate li utisak da između deteta i odraslog čoveka postoji kontinuitet, ili možda u ranoj mladosti dolazi do nekog preloma, do preobražaja deteta u odraslog?
Girdir Elijason: Mislim da tragovi detinjstva imaju uticaje na život odraslih, bez obzira da li je čovek imao takozvano srećno detinjstvo ili nesrećno, i smatram da je važno da se očuva emotivnost detinjstva. To je upravo ono što umetnici rade. Ali naravno da razne traume mogu da promene ljudske živote, i ljudi ponekad doživljavaju jasan prelom između detinjstva i mladalačkih godina s jedne strane i prelaza iz mladosti u odrasle godine s druge strane.
Šta je za vas mistično, a šta fantastično?
Girdir Elijason: Rekao bih da se mistično i fantastično poprilično razlikuju. Ljudi koji se bave mistikom veruju da ona pokazuje stvari i bića koja su stvarna na neki način, dok je fantazija čisti plod mašte, „izmišljotina“. U književnosti se ta dva različita pojma ponekad utope u jedan, na pomalo čudan i neobjašnjiv način.
U priči „Crni pas“ pišete: „Čini mi se kako bi telefoni trebalo da budu zabranjeni u šumama. Šume i telefoni ne idu zajedno. Zvuci šume utihnu čim telefon zazvoni.“ Kakav je vaš odnos prema tehnologiji? Šta je tehnologija: proizvod ljudskog uma, ili neko strano telo, osvajačka sila koja predstavlja pretnju za čovečanstvo?
Girdir Elijason: Glas pripovedača naravno nije uvek glas pisca, iako i ja ponekad ne verujem sasvim tehnologiji, ali sam s druge strane što bi se reklo normalan čovek modernih vremena, koristim većinu aparata koje većina ljudi koristi, kompjuter i slično. Ali tehnologija je kao sve drugo, može se koristiti u dobre svrhe, ali ne treba dopustiti da ona nadvlada nad čovekom. Ne smemo zaboraviti da život nudi toliko mnogo zanimljivijih stvari od večite utrke za novom tehnikom.
Kako biste ocenili islandsku književnu scenu danas? Ima li na Islandu danas velikih pisaca?
Girdir Elijason: S novim vremenima dolaze novi ljudi, rekao bih, i iako naš Nobelovac Haldor Laksnes više nije među nama, u islandskoj književnosti ima veoma interesantnih dešavanja!
Objavili ste deset knjiga poezije. Po vašem osećanju, da li je Girdir Elijason više pesnik ili više prozaista?
Girdir Elijason: Svoju književnu karijeru sam počeo pisanjem pesama i izdavanjem knjiga poezije, tako da mi je poezija uvek bliska srcu. Rekao bih da na neki način i prozu pišem metodom pesnika. Osim toga, možda nema velike razlike između pisanja poezije i proze, kao što mnogi misle. Sve je to deo izražaja uma, prema tome vezano jedno s drugim. Mišljenja sam, u stvari, da svi oblici umetničkog izražaja, slikarstvo, muzika i drugo, imaju više zajedničkih tačaka nego što ljudi misle.
autor teksta: Vlada D. Janković
