Kšištof Varga, u romanu „Trunje“ sagledava svet savremene stvarnosti i vrlo oštro je kritikuje, razobličuje porodične i društvene odnose. Radikalno secira moderno doba Poljske.
Govori o današnjoj stvarnosti kao instant kulturi, i njenim nakaradnim vrednostima, o prolaznosti i kratkotrajnosti. Danas nema promišljanja, niti slobodne misli, jer, kako kaže, «…uz televizor se brane od slobodne misli i usamljenih kuća. Takođe uz isti taj TV kupuju jeftine propusnice za svet potpuno drugačiji od okolnog. Za njega je sve velika čekaonica, a šalteri su ispovedaonice». Govori o ljudima i njihovim malim svetovima, uz metafore malih muzičkih kutija koje uvek sviraju jednu te istu melodiju.
U literarnom maniru Tomasa Bernharda, hrabro se prihvata eshatoloških razmišljanja, suočavanja s prazninom sopstvenog života, izruguje se savremenom imperativu lakoće i zadovoljstva.
Kritikuje savremeno društvo, i govori o jednoj vrsti civilizacijske epidemije. O modernoj praznini, koja usled previše jednokratnog šarenila, nema apsolutno nista da kaže, ni o čemu. Ni o bogu, ni o ljudima, životu, spasenju, smrti, ljubavi, već samo se bavi trenutno važnim aktuelnim temama, koje po svojoj suštini su potpuno nevažne, jer, kako kaže» kada te napuste mašta i sanjarenje, nastupaju nemani stvarnosti”.
Takođe kritikuje savremeni poslovni svet. Poslovi se sparuju u potpunosti sa nasim životima. Da smo svi mi službenici na putovanju bez kraja. «Da jedina promena koja je došla je ona estetske prirode. Kombinezon je zamenio odelo, pauza za rucak je zamenila lanč pauza, a medjufabričko takmičenje je preinačeno u motivacioni plan”. Ističe provincijalizam, kao i kompleks od zapada i stila života koji on diktira, o poremećenim identitetima današnjice. O duhovnoj tromosti i slepim prihvatanjem novih ideoloških i konzumerskih obrazaca. Protestuje protiv novopečenih menadžera i korporacija, praznih slogana, a druženje se svodi na staležne kalupe. Piše o mediokritetu današnjice koji prezire duh i intelekt, takodje o kvalitetu, tj. nekvalitetu kulturnog života u Poljskoj.
Glavni junak, Pjotr Avgustin je prototip antijunaka. Nesrećan je i nezadovoljan stvarnošću koja ga okružuje. Radi kao putujući trgovac, putuje vozovima Poljskom, i analizira svoju svakidašnjicu. Životari, a jedini izlaz nalazi u klasičnoj muzici, ona prekaljuje njegov duh. U njoj traži uzvišenost i duhovnost. Uz pomoć muzike je iskovao štit spram ljudskih gluposti. Kroz čitav roman preispituje vladajuće vrednosti. Kroz monolog upoznajemo se sa njegovom porodicom, u kojoj nije adaptiran, takodje suočavamo se sa njegovom ličnom dramom nemogućnosti stvaranja bliskosti sa drugim ljudskim bićem, što nam govori o otuđenju i samoći.
Kšištof Varga (1968) rođen je u Varšavi, i predstavlja istaknutog proznog pisca srednje generacije u Poljskoj. Po obrazovanju je polonista i već niz godina u uglednom listu “Gazeta viborča” uređuje kulturnu rubriku i objavljuje svoje feljtone, dok na državnoj televiziji vodi emisiju “Čitanje je avantura” u kojoj zajedno sa drugim eminentnim književnim kritičarima predstavlja knjige iz domaće i strane književne produkcije.
Debitovao je zbirkom pripovedaka “Pijani anđeo na raskršću ulica”, a zatim je usledio čitav niz knjiga ali najveći odjek imao je njegov roman “Tekila”, koji je 2002. nominovan za “Nike”, najvažniju poljsku književnu nagradu. Za istu nagradu 2008. godine nominovan je i roman “Nadgrobni spomenik od teraca”, dok je roman “Gulaš od turul-ptice” dobio je 2009. nagradu čitalaca za knjigu godine u Poljskoj. Usledili su romani “Aleja nezavisnosti”, “Trunje” i zbirka eseja “Poljska šampion Poljske”.
Vargine knjige prevedene su na mađarski, bugarski, slovački, ukrajinski, hrvatski, a po romanu “Tekila” nastala je predstava Bekstejdž u Pozorištu mladih u Novom Sadu.
