Holandska književnica i novinarka Dido Mihilsen gostovalaje u Beogradu na sceni Ustanove kulture “Parobrod” i promovisala svoj prvi roman “Svetlije od mene” pred velikim brojem publike.
Osim autorke, o ovom romanu govorili su – književnica Ljubica Arsić, prevoditeljka romana Jelica Novaković Lopušina, kao i osnivač i glavni urednik izdavačke kuće “Clio” Zoran Hamović.
Roman je objavljen 2023. godine u ediciji “Gral Klio” izdavaštva “Clio”, a za autorku svetska javnost kaže da je “svojim spisateljskim angažmanom postala glas autohtonih žena koje su raskinule sa predrasudama i jednostranim tumačenjima holandsko-indonežanskog istorijskog nasleđa”.
Autorka je približila srpskoj javnosti svoje delo po sadržaju – roman je zasnovan na životnoj priči njene čukunbabe, rođene Indonežanke sa ostrva Java, koja se usprotivils surovim zakonitostima svoje kaste: bila je vanbračno dete švalje u sultanovoj službi.
U strahu od nametnutog braka, a takođe iz radoznalosti, kao veoma mlada devojka upustila se u vezu sa holandskim oficirom, pri tome nadajući se drugačijim odnosima među polovima. Ipak, kao i većina svojih sunarodnica, koje su postale domaćice i konkubine – “njai” svojim holandskim gospodarima, na surov način je odbačena kad je njen čovek i pored zajedničje dece koju imaju, odlučio da se oženi Holanđankom.
“Naslov romana “Svetlije od mene” zapravo odnosi se na moju porodicu, pa tako moja deca imaju svetliju boju kože od mene. Zanimljivo je da ni samim Holanđanima nije uopšte jasna razlika između naroda Indusa i Indonežana, koji su mešovitog porekla. Mnogi misle da je to sve isto, ali nije tako”, napomenula je Mihilsen.
Kako je navedeno, o kolonijalnom prisustvu Holanđana u Indoneziji dosada su isključivo pisali Holanđani, pa je tako jednostrana, viševekovna slika o holandsko-indonežanskom suživotu često idealizovana.
Kratki suživot dve kulture, njene čukunbabe sa holandskim oficirom, opisani su autentično, jer je autorka detaljno i predano istraživala istorijsku dokumentaciju.
Književnica Dido Mihilsen je pomno izučavala kakav je bio život žena u tom periodu i uzimala je fotografije svoje književne junakinje, odnosno čukunbabe, što ju je odvelo na dugo putovanje.
“Imala sam vodiča kada sam istraživala lično grad u kome je nastala ova priča on mi je objasnio kako je uređen i podeljen po zanatima. U Indoneziji sam čak naišla na tako jednu prelepu kuću za koju sam pomislila da bih tu mogla živeti. Inače u Holandiji je razlika velika u percepciji, oni su u procesu preispitivanja svoje prošlosti”, otkrila je novinarka i književnica iz Holandije.
Autorka Dido Mihilsen je pisala za mnoge holandske novine i časopise, a delo ”Svetlije od mene” je njen prvi roman iz 2019. godine, koji je bio je u nominaciji za prestižnu nagradu “Libris”, a osvojio je nagradu holandskih knjižara (2020).
Spisateljica mešovitog porekla bolno je svesna nelagodnosti pojedinca u tuđoj i u sopstvenoj kulturi, a ona ističe da je čitalačku publiku mnogo više u Holandiji zanimao mikro svet, a ne makro svet njenog romana.
“Čitaoce u mojoj zemlji više je interesovao odnos među polovima, dakle muško ženski odnosi u tom braku, nego kolonijalni aspekt. Indonezija je dugo bila kao raj na zemlji, sva tako bajkovita, ali je onda isplivala tamna strana. Tako se otkrilo da je robovlasništvo bilo znatno većih razmera nego što se o tome ikada govorilo”, zaključila je Dido Mihilsen.
Književnica Ljubica Arsić je izjavila večeras da je pred promociju pročitala roman po drugi put i ponovo sa jednakim, velikim uzbuđenjem.
Arsić je ocenila da je roman “Svetlije od mene” slojevita knjiga, “priča ulazi u “bunar”, u stanje dubine jednog arhetipa”.
Na taj način je ova pripovest potresnija, glavna junakinja nije samo bespomoćna žrtva, jer se bori u granicama svojih mogućnosti.
“To je teška sudbina žene koja treba da se uda za čoveka koji joj je namenjen protiv njene volje. Ona njega odbija, i odlazi sa drugim čovekom, sa njim dobija decu i nada se da će to biti pravi za nju i da će sve biti u redu, a nažalost nije tako. To je mitska priča koja se prepoznaje, a simboli koje autorka ističe veoma su važni. U pitanju je veliko stradanje koje se pretvara u reč i sačuva se od zaborava, a emocije se drže u budućnosti. Umetnost je čista emocija, a tek onda sledi racionalizacija”, zaključila je književnica Ljubica Arsić.
Glavni urednik kuće “Clio” Zoran Hamović je podsetio javnost da je danas obeležen svetski Dan poezije, a da je “knjiga pred nama negde upravo blizu poezije”.
Hamović smatra da Dido Mihilsen razmišlja kao pesnik i piše poetski, i da je jedan od retkih pisaca koji se izražava sa izvesnom dozom dubine, da to ne bude mistično ni tajnovito, već da imponuje čitaocu.
“Roman “Svetlije od mene” je angažovana knjiga, i otvara i rešava neke probleme, postavlja večno pitanje koje se u svakom času na drugačiji način manifestuje. Može biti u određenom istorijskom trenutku i da se posmatra kao univerzalna tema. Bavićemo se ovom vrstom literature i dalje u našoj kući, to je prava lektira”, analizirao je osnivač izdavaštva “Clio” Zoran Hamović.
On je napomenuo da kako postoji istraživačko novinarstvo, tako postoji i istraživačka poezija, što jeste roman “Svetlije od mene”.
“Ovo je knjiga posebnog društvenog angažmana, i ako postoji delo koje menja svet oko sebe, to je sigurno ovaj roman”, zaključio je Hamović.
Prevoditeljka romana Jelica Novaković Lopušina, ujedno i prevodilac autorkinih reči izgovorenih na promociji knjige, primetila je da Dido Mihilsen na suptilan i poetičan način uči i podučava o istorijskim tokovima, gde su uključene velesile, ratovi, sam život, tragična i životna priča.
Novaković Lopušina je opisala radnju da se tiče žene iz naroda koja služi svom gospodaru, takva uloga joj je dodeljena.
Prema njenim rečima, žene su tako bile dvostruke žrtve, u sopstvenoj kulturi i u drugim kulturama gde su imali još niži status.
“Roman sadrži preplitanje socijalnih i rasnih podela. Junakinja ima dostojanstvo sa kojim nosi tešku sudbinu i time zaslužuje zaista veliko poštovanje”, zaključila je Jelica Novaković Lopušina.
Pred sam početak romana u prologu autorka piše samo ove reči: “Za moju majku, moju babu, moju prababu, i za sve majke čija imena ne znamo”.
Autor: Ivan Makragić (Tanjug)
