Izložba ilustracija Dušana Petričića se otvara 25. aprila u 20 sati i traje do 20. maja.
April u Beogradu uvek ima prizvuke romantične pesme i lepog prolećnog vremena koji nas neminovno odvode u neka druga sećanja, bezbrižnija vremena i uljuđenije ambijente. U aprilu smo, stoga, planirali izložbu jednog izuzetnog stvaraoca, ozbiljnog umetnika, izvrsnog karikaturiste i hrabrog čoveka Dušana Petričića, koji nam se predstavlja ovoga puta, na dva nivoa Galerije HAOS, delom svoga opusa koji ga je proslavio u svetu, a koji je nama manje poznat – ilustracijama za dečje knjige i časopise pod naslovom Detinjstvo je bilo lepše. Vraćajući nas u sećanja na detinjstvo, on se igra i svojom neverovatnom maštom i kreativnošću kroz ilustracije stihova, bajki, tekstova mnogih velikana reči i misli, prezentira nam svetove, kako deci tako i odraslima, očaravajuće lepote.
Tekst za ovu postavku je sačinila dr Irina Subotić, koja između ostaloga kaže: “… za ovu izložbu je odabrao ilustracije samo za tri knjige koje su nedavno izdate u Kanadi: The Man with the Violin/Čovek s violinom, 2013. (doživela je brojna izdanja na nekoliko jezika; srpsko je objavila Beogradska filharmonija), My Family Tree and Me/Moje porodično stablo i ja, 2015, i The Dance of the Violin /Violinska igra, koja je upravo sada, u proleće 2017, izašla iz štampe i koja predstavlja neku vrstu nastavka Čoveka s violinom – knjige koja je doživela ogroman uspeh, između ostalog i zbog toga što se obraća (i) odraslima, upozoravajući ih da treba pažljivije da čuju i slede dečje reakcije, želje, osećanja, doživljaje i potrebe. U knjizi se radi o jednom istinitom i jednom fiktivnom liku – dečačiću Dilanu kojeg su uzbudili divni zvuci violine u jednoj vašingtonskoj metro stanici dok odrasli, uključujući i njegovu majku, nisu obraćali nikakvu pažnju na muziku, jureći za svojim poslovima. Reč je o stvarnom eksperimentu za koji je čuo ceo svet: mladi, sjajni violinista Džošua Bel je, svirajući na svom Stradivarijusu čuvene melodije u holu metroa, zaradio kao prosjak neku siću, niko ga nije slušao, dok su se za njegov nastupajući koncert u prestižnoj koncertnoj dvorani otimali za karte i plaćali ih i po sto dolara!
Ovaj sociološki i psihološki fenomen, koji je Keti Stinson pretočila u pitku dečju pričicu, Dušan Petričić je ilustrovao bez likovnog prepričavanja sadržaja teksta, slobodnom interpretacijom sopstvenog doživljaja priče, pritome bez insistiranja na narativnosti i ne koristeći nijedan uobičajeni grafički znak za muziku. Umetnik je pronašao autentičnu semantiku: s mnogo mašte, uzvitlanih, širokih poteza i raspevanih boja prožeo je i povezao svaku muzičku sekvencu koja godi oku, duhu i uhu; neuhvatljiv i apstraktan zvuk violine prožima sve događaje, pada s visine, prodire među ljude, kroz sve prostore, širi se i upija i jasno se razlikuje od agresivnih, ne-muzičkih zvukova predstavljenih crnim, grubim, oštro izvijenim linijama. Petričićeve virtuozne ilustracije u celoj knjizi Čovek s violinom vrve od zanimljivih i duhovitih detalja iz svakodnevnog života, s mnoštom karakternih, neponovljivih likova i smešnih situacija kroz koje se provlači mali Dilan opčinjen – verovatno za ceo život – muzikom koju je samo on čuo”.
