Iako je, zbog kratkog životnog veka, stvarala svega petnaestak godina, Majda Kurnik je slikala slike koje su bile izuzetno cenjene i tražene i u vreme njihovog nastanka, prošlog veka. Prema rečima Tijane Stojiljković, autorke izložbe posvećene ovoj slikarki, radovi, koji su ostali nakon što je Majda preminula, bili su zatvoreni i dostupni samo prilikom manjeg broja izložbi.
Zato je aktuelna postavka “Majda Kurnik (1920-1967) Život pretočen u slike“ u Umetničkoj galeriji „Lazar Vozarević“ u Sremskoj Mitrovici, a koja je zbog velikog interesovanja produžena do 15. maja, izuzetna prilika da se i šira publika upozna s stvaralaštvom, ove, kako je autorka Tijana opisuje, umetnice raskošnog talenta.
Dela Majde Kurnik, koja su deo aktuelne postavke, iz privatne su kolekcije ekonomiste Ružice Stojiljković, koja je još kao student kupila prvu sliku i zavolela umetnost, da bi se poslednjih i više od 40 godina intenzivno bavila kolekcionarstvom.
Istoričarka umetnosti, kustos, PR i autor izložbe “Majda Kurnik (1920-1967) Život pretočen u slike“, kojoj je ljubav prema umetnosti prenela vlasnica izloženih slika i njena majka Ružica Stojiljković, govori nam o bogatom stvaralaštvu i uzbudljivom kratkom životu beogradske slikarke slovenačkog porekla, i poziva nas da upriličimo jedan izlet do Sremske Mitrovice, gde je postavka u toku:
LW: Ko je bila Majda Kurnik, i zašto je važno da se ime Majde Kurnik ne zaboravi?
Majda Kurnik je bila izuzetno darovita osoba – svirala je klavir, bavila se glumom i slikarstvom.
Za života je od strane strane stručne javnosti smatrana za vodeću slikarku. U kratkom periodu stvaranja, uspela je da dostigne visoko mesto u tokovima srpske umetnosti XX veka, a poseban pečat utkala je u posleratni beogradski slikarski krug, u čiju se tradiciju s lakoćom uklopila.
LW: Ko su bili slikarkini savremenici iz umetničkih krugova?
Majda je živela u jednoj nekonfornoj sobi u Zadarskoj ulici, ali se uprkos tome kod nje skupljala tadašnja kulturna elita Beograda – od Koće Popović, Ljubice Marić, Maria Maskarelli-ja, Zdenka Marasovića, Matije Vukovića, Ksenije Divjak, Angeline Gatalice, Danice Antić, Olge Jevrić, Milana Besarabića, Vladete Jerotića, Stojana Ćelića i drugih.
Njeni prijatelji su bili i generali i političari, ali je znala da sa ulice dovede u atelje i po nekog prosjaka, koga bi kasnije portretisala.
LW: Čini se da je Majdin život bio prilično turbulentan. Iz Slovenije je silom prilika došla u Srbiju sa svojom porodicom, tokom II svetskog rata. Borila se u tom ratu. Da li možete da nam kažete još neke detalje iz njenog ličnog života?
U pravu ste, imala je gotovo filmski život. Potekla je u izuzetno imućnoj porodici, u kojoj je ona bila najstarije dete, dve godine posle nje rodila se sestra Vida, a šest godina kasnije brat Marjan. Proterani su iz Slovenije, kada je počeo rat, i obreli su se u Beogradu, u kome su imali rođake.
Sestra Vida je pred kraj rata, zajedno sa svojim verenikom, o kome, osim da je bio lekar, drugih podataka nemam, uhvaćena kao taoc od strane nemačkog okupatora i određena za streljane. Njenoj majci Emilija Rajšter Kurnik – u Srbiji su je zvali Milka, je to javljeno i ona se uputila da na tečnom nemačkom traži da se spasu. Uspela je da spase samo ćerku Vidu. Verenk je bio streljan. Vida je, neposredno posle toga, izvršila samoubistvo skočivši sa Palate Jadran u Beogradu.
Brat Marjan je sa 18 godina poslat na Sremski front, odakle se kao i mnogi, nije vratio, niti je ikada pronađen.
Te nesreće su Majdu duboko potresle, i svakako da se to odrazilo i na njeno slikarstvo.
LW: Njen učitelj je bio Milo Milunović, jedan od osnivača Akademije likovnih umetnosti u Beogradu (1937), da li je i on imao uticaja na njeno slikarstvo?
Naravno, Milunović je kao sjajan slikar i pedagog ostavio uticaj na sve svoje đake, pa tako bez sumnje i na Majdu. Nakon diplomiranja, usavršavala se u njegovoj Državnoj majstorskoj radionici.
Inače, Majda Kundrik je pohađala i poznatu školu Mladena Josića. Na Likovnoj akademiji, za profesore je imala Mihajla Petrova, Ivana Tabakovića, Đorđa Andrejevića Kuna, Kostu Hakmana i Marka Čelebonovića.
Boravila je na studijskim putovanjima u Italiji i u dva maha u Parizu kao stipendista fonda Moše Pijade.
Bila je član Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) i aktivno učestvovala na izložbama ULUS-a, Oktobarskog salona, Beogradske grupe. Samostalno je izlagala i u Galeriji Grafičkog kolektiva u Beogradu.
LW: Majda nije dugo živela, umrla je u 47. godini. Šta je sve ostalo iza nje? Da li je imala porodicu?
Majda nije ostavila naslednike, nije se udavala. Poslednjih godina, njen saputnik je bio slikar Marklen Mosijenko, koji je do kraja svog života pričao o Majdi na najlepši mogući način. On je i urnu s pepelom odneo u Sloveniju, i sahranio u porodičnoj grobnici.
LW: Ispričajte nam više o tome kako ste se lično zainteresovali za Majdu Kurnik, i šta ste dodatno otkrili spremajući ovu izložbu?
Okružena sam slikama od rođenja. Moja majka Ružica Stojiljković poseduje kolekciju radova više od 50 autora. Pored Cuce Sokić i Bože Ilića, Majda zauzima visoku poziciju u kolekciji. Po struci sam istoričar umetnosti, tako da sam organizovala izložbe svih njih i to tako što odaberem radove iz kolekcije, pišem tekstove, postavljam i otvaram izložbe. Nije potrebno puno da se ovi slikari zavole.
Spremajući izložbu, potvrdila sam saznanje da se radi o izuzetnom slikaru koja je nepravedno zaboravljena, i drago mi je, ako sam ovom izložbom uspela da vratim njen lik i delo na umetničku scenu. Izložba je izuzetno lepo odjeknula. Iz galerije su mi rekli da vlada interesovanje kod publike i upravo zbog toga su odlučili da je produže, tako da će biti otvorena za sve koji žele da je posete do sredine maja.
LW: Majdinih slika nema mnogo, a ove koje su izložene su iz privatne kolekcije Ružice Stojiljković, Vaše majke. Koje su to slike, i kako su se našle u Ružičinoj kolekciji?
Majda Kurnik je za života prodavala slike mnogim institucijama, kao što su: Kabinet predsednika Tita, Gradskom komitetu Saveza komunista, Skupštini, Muzeju Savremene umetnosti u Beogradu koji poseduje šest njenih slika, Spomen zbirci Rajka Mamuzića u Novom Sadu, kolekciji Koče Popovića – ministra u vladi, nekolicini lekara, Fakultetu likovnih umetnosti.
Narodni muzej poseduje pet-šest slika koje im je ustupio majin partner Marklen Mosijenko, pre oko deset godina. Da li ih ima još, nije mi poznato.
Moja majka je za okosnicu stvaranja svoje kolekcije na početku bila zainteresovana za slikare koji su bili prva klasa Majstorske radionice Mila Milunovića. U toj klasi se našla i Majda Kurnik, koja je uz Oliveru Kangrgu, bila jedina studenkinja.
Slike je pretežno kupovala u Majdinom ateljeu, koji je nasledio njen saputnik Marklen Mosijenko, koji je puno godina posle Majdinog odlaska počeo da slike otuđuje, jer njegova prvobitna ideja, da ih daruje gradu, nije završena na zadovoljavajući način. Moja majka je, kao i svi kolekcionari, dolazila do slika i zamenom sa drugim vlasnicima, ali i na aukcijama.
LW: Majdine slike se nalaze u Galeriji u Velenju i dve u Muzeju Zepter. Da li ste za ovu izložbu imali saradnju sa nekima od njih i kako je došlo do toga da se izložba održava baš u Sremskoj Mitrovici u Galeriji „Lazar Vozarević“?
Pre nekoliko godina, galerija u Velenju se zainteresovala za Majdine slike, i otkupila od naslednika Mosijenka više radova, tako da je u saradnji sa muzejem Zepter napravila lep katalog koji je pratila izložba. Na stogodišnjicu njenog rođenja, 2020-te, u COVID uslovima, postavili su izložbu. Muzej Zepter je za izložbu i svoju stalnu postavku otkupio još nekoliko Majdinih radova, iako su najveći deo izloženih radova na tadašnjoj izložbi, bile slike iz kolekcije moje majke.
Galerija “Lazar Vozarević” je naša ugledna i izuzetno lepa galerija. Majda i Lazar Vozarević su bili savremenici i veoma daroviti slikari, oboje u klasi Mila Milunovića.
Smatrale smo, moja majka Ružica i ja, da i manje sredine treba da vide dela ove po svemu izuzetne, nažalost, zaboravljene umetnice.
Uostalom, Sremska Mitrovica je udaljena od Beograda na manje od jednog sata vožnje, tako da oni koji žele da vide radove ove velike umetnice, to mogu da upriliče.
LW: Šta su bili najčešći Majdini motivi, odnosno šta je to što je u slikarskom smislu čista Majda? Koje slike su najpoznatije?
Majda je slikala različite motive – mogu da istaknem njene mrtve prirode, autoportrete i portrete, srpske i crnogorske manastire, arlekine.
Kao i svi slikari sveta, imala je različite uticaje. Bili su to pre svega, španski slikari EL Greco, Zurbaran i Velaskez, na koje je bila usmeravana još tokom školovanja kod Mila Milunovića. Vidi se i uticaj Pikasa, kao i pompeanskog slikarstva. Sve njene slike nose njen pečat, tako da ne mogu da izdvojim sliku koju bi smatrali „čista Majda“.
Mislim da bi ovde, iz kolekcije koju moja majka poseduje, trebalo da ubrojimo „Autoportret sa kapom od papira“, koja je bila naslovna za njenu izložbu u Zepter muzeju 2017. godine, „Jagode i trešnje na ovalu“, kao i „Žene sa ogledalima“.
LW: Slovenački pejzaži su česti na njenim slikama, takođe?
Majda je rado slikala pejsaže, uglavnom su to bili srpski manastiri koje je posećivala. Naravno, bilo je tu i predela iz Slovenije kojih se sećala, ali ne toliko čestih, koliko je meni poznato.
LW: Koja je Vaša omiljena slika Majde Kundrik, i zašto?
Meni su lično impresivne slike koje je ona stvarala nakon boravka u Italiji, i kad je duboko bila nadahnuta pompeanskim slikarstvu. Ako bih morala da izdvojim jednu, onda bi to svakako bila „Svadba“ koja o koloritu podseća na pompejansko slikarstvo, kojim sam bila oduševljena.
LW: Priču o Majdi ne možemo da završimo, a da ne kažemo nešto više o njenom voljenom slikaru iz Odese Marklenu Mosijenku…
Slikar Marklen Mosijenko (1928-2016), do kraja života, govorio je da je mnogo više naučio o slikarstvu od Majde Kurnik, od koje je bio mlađi osam godina, i proveo njenih poslednjih osam godina sa njom.
Poznat je po brojnim vedutama Beograda tako da je isticano da je on isto što i Utrilo za Pariz i Kanaleto za Veneciju. Za vedute Beograda nagrađivan je četiri puta na izložbama Beograd kao inspiracija slikara u Kulturnom centru Beograda.
Rođen na brodu od Istambula do Odese. Luka u Odesi je zato navedena kao njegovo mesto rođenja. Do 1944. godine živeo je u Moskvi. Njegov otac je bio komunista, nosio je nemačko prezime, bio je iz Volksdojčerske porodice. Mosijenko je njegovo prezime koje je izabrao u ilegali. Njegovo ime potiče od skraćenice revolucionara Marksa i Lenjina.
Marklen je upisao po oslobođenju zemlje Likovnu akademiju u klasi Đorđa Andrejevića Kuna i kod njega i diplomirao.
Njegov pravac u slikarstvu je pre svega realizam i impresionizam. Stevan Stanić je video u njegovom slikarstvu liniju koja vodi do velikog slikara Šardena.
Slike mu se nalaze u Narodnom muzeju u Beogradu, Savremenoj galeriji u Lazarevcu, Umetničkoj zbirci Doma vojske, brojnim rezidencijama naših ambasada u svetu, kod gradonačelnika Moskve i Rektoratu Univerziteta u Tokiju i dr.
Njegova poslednja izložba je organizovana u Prodajnoj galeriji Beograd 2021.god.
LW: I, za kraj, jedno podjednako važno pitanje – kako je danas vidimo kao srpsku ili kao slovenačku slikarku?
Prema slikarskoj školi, i načinu rada po kojem se formirala, Majda je pripadala beogradskom slikarskom krugu. Ipak, smatram da njeno slikarstvo nije samo naše, jer njenom slikarskom talentu pripadaju i uticaji evropskog slikarstva, koje u kombinaciji sa slovenačkim poreklom, čine njeno slikarstvo još autentičnijim.
Foto: Tijana Janković-Jevrić // Miss Stills Photography
